Onako kako se priblizavamo smrti, tako se naginjemo ka zemlji. Medjutim ne zemlji uopsteno, vec onomkomadu, onom najdaljem al tako voljenom komadu zemlje na kom je proteklo nase detinstvo i za kojim toliko ceznemo.
...Svet kao da koraca ka sopstevenom raspadanju, dok nas zivot posmatra, otvorenih ociju, gladne od tolike covecnosti.
Izgubljen u svetu tunela i hodnika, stramputica i racvanja, medju mutnim pejzezima i mracnim uglovima, covek drhti pred nemogucnoscu svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.
Ernesto Sabato, Pre kraja
No comments:
Post a Comment