Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Davno nisam sama nesto pisala ovde...Cutolaog sam.....sta cu. Moje danasnje raspolozenje je vrlo slicno citatu koji cu napisati, zelela sam to da kazem....objasnim...mracan je isuvise da bi isao bez nekog komentara....
... I miss you.....


Jedno kisno popodne na istocnom obronku groblja Monzuik, s pogledom na more kroz sumu nemogucih mauzoleja, sumu krstova i nadgrobnih ploca s likovima lobanja i dece bez usana ili pogleda, koje je zaudaralo na smrt; siluete dvadesetak odraslih, kojih sam jedino uspevao da se secam kao crnih odela natopljenih kisom, i ruka mog oca koja stisce moju prejako, kao da tako zeli ucutkati svoje suze, dok suplje reci nekog svestenika padaju na onu mermernu grobnicu u koju su tri grobara bez lica gurali jedan sivi sarkofag, po kome je klizio pljusak kao rastopljen vosak i u kome sam ja verovao da cujem glas moje majke kako me doziva , preklinjuci me da je oslobodim iz onog zatvora od kamena i crnila, dok sam ja samo umeo da drhtim i mrmljam bez glasa ocu da mi ne stisce toliko ruku, da me to boli a onaj miris sveze zemlje, zemlje od pepela i kise, prozdirao je sve, miris smrti i praznine.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra