Spoznaja smrtnosti me, medjutim, zatekla nedugo nakon pedesete u slicnoj prigodi, u noci karenvala dok sam plesao tango smrti s prekrasnom zenom kojoj nikad nisam vidio lice, snaznijom i visom od mene, no uprkost tome lakom kao perce dok je plesala. Plesali smo pripijeni jedno uz drugo, tako da sam osecao kako joj krv kola venama, od uzitka sam bio gotovo usnuo uz njeno ubrzno disanje, opojni miris znoja, na njenim prevelikim grudima, kad me prvi put uzdrmao, gotovo me srusivsi na pod, ledeni dah smrti. Nesto poput okrutnog prorocanstva, koje mi je na uho prisapnulo: Ma sta radio, jos ove godine, ili za sto, bit ces zauvek mrtav. Ona je preplasena ustuknula: Sto ti je? Nista, rekao sam joj, pokusavajuci doci k sebi:
-Drhtim zbog vase prisutnosti.
Od tada sam zivot poceo mjeriti ne godinama, nego desetljecima. Pedeseto je bilo presudno jer sam postao svestan da su gotovo svi mladji od mene. Sezdeseto je bilo najprozivljenije zbog sumlje da nemam vise vremena za pogreske. Sedamdeseto je bilo zastrasujece zbog odredjene mogucnosti da je poslednje. Medjutim, kada sam se probudio ziv prvog jutra mojih devedesetih u krevetu srece uz Delgadinu , obuzela me umirujuca pomisao da zivot nije nesto sto protice poput uzburkane Heraklitove rijeke, vec jedinstvena prilika da se okrecemo na rostilju i da se nastavljamo peci s druge strane jos devedeset godina.
G.G. Markes, Sjecanje na moje tuzne kurve
No comments:
Post a Comment