Cesto sam primecivao da smo skloni da svojim prijateljima podarimo onu stabilnost tipa koju knjizevni likovi sticu u citaocevom duhu. Koliko god puta ponovo otvorili Kralja Lira nikada necemo zateci cestitog kralja kako lupa krcagom o sto, u pomamnom terevencenju, zaboravivsi sve jade, prilikom veselog ponovnog susreta sa sve tri kceri i njihovim psetancima. Nikad se Ema nece oporaviti, ozvljena simpatickim solima iz pravovremene suze Floberovog oca. Kakav god razvoj ovaj ili onaj popularan lik mogao proci izmedju korica knjige, njegova sudbina je utvrdjena u nasem duhu, i mi, na slican nacin , ocekujuemo da nasi prijatelji slede ovaj ili onaj logicki i konvencionalni obrazac koji samo im nepromenljivo dodelili. Tako H nikada nece komponovati besmrtnu muziku koja bi se sukobljavala s drugorazrednim sinfonijama na koje je navikao. Y nikada nece pociniti ubistvo. Z nas ne moze izneveriti ni pod kakvim okolnostima. Mi smo sve to sredili u svom umu i sto redje vidjamo odredjenu osobu utoliko je vece zadovoljstvo proveriti kako se poslusno saobrazava nasoj predstavi o njoj svaki put kad za nju cujemo. Ma kakvo skretanje u subinama koje smo odredili izgledalo bi nam ne samo nenormalno vec i nemoralno. Mi bismo radije da uopste nismo poznavali svog suseda, bivseg prodavca virsli ukoliko se ispostavi da je upravo proizveo najvecu pesnicku knjigu koju je njegovo doba videlo.
Sarlota, koja nije uocavala laznost svih svakodnevnoh konvencija i pravila ponasanja, hrane, knjiga i ljudi koje je slepo volela, smesta bi razabrala laznu intonaciju u svemu sto bih mogao reci sa ciljem da Lo zadrzim u blizini. Bila je poput muzicara koji u obicno zivotu moze biti obican prostak lisen takticnosti i ukusa, no koji ce s dijabolicnom tacnoscu suda cuti pogresnu notu u nekom muzickom komadu.
Vladimir Nabokov, Lolita
No comments:
Post a Comment