Suntaro Takinava, Kutija, opet

Kutija, opet

Da sam kutija,
sa cvrsto zatvorenim poklopcem,
krila bih se u ormaru.

U sebe bih zatvorila svoje srce.
Uspomene koje bih rado izbrisala
nikako ne mogu da zaboravim.

U njoj bi bilo mracno,
ali i sa malo svetlosti:
kutija bi tiho disala:

u njoj bi bili osuseni pupak,
moja baka koja je bila dobra
i dugu iz onog dana.

Da sam kutija,
pevala bih u ornaru.
Tihim glasom bez sluha.


Suntaro Takinava