Sunday, May 1, 2011

Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

Juce je preminuo Ernesto Sabato.
R.I.P.



S` obzirom na ustrojstvo sveta, gajimo nadu u dogadjaje koji bi nam, ukoliko se dese, doneli samo razocarenje i gorcinu.Stoga se pesimisti regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi covek imao mracno vidjenje sveta, morao je u taj svet i njegove mogucnosti verovati, jos cudnije i paradoksalnije je sto pesimisti nakon razocarenja , nisu stalno i sistematski liseni nade, nego se u izvesnom smislu, cini da su spremni da u svakom trenutku obnove svoja nadanja mada to skrivaju pod crnim plastom preispoljenih mrguda, jer osecaju neku vrstu metafizickog stida; kao da je pesimizmu da bi vazda bio jak i istrajan , povremeno potreban podsticaju u vidu novog i surovog razocarenja.


Svet ne spasavaju ideje, intelekt ni razum, nego nesto sasvim drugo: one nerazumne covekove nade, njegovo upinjanje da prezivi, njegova zelja da dise dokle god moze, njegovo malo, tvrdoglavo i smesno junastvo spram zle kobi. Ako je strepnja iskustvena spoznaja Nistavila, nesto kao ontoloski dokaz Nistavila, zar nade ne bi mogle da budu dokaz skrivenog smisla postojanja, nesto za sta se vredi boriti? A posto je nada jaca od strepnje (jer je uvek pobedjuje, inace bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj skriveni smisao ne bi mogao da bude istinskiji od famoznog nistavila.