Karlos Ruis Safon, Senka vetra

tea__books__autumn__by_katharinamarie

Ubila ga je odanost ljudima koji su ga, kada je na njih dosao red izdali. Nikada se nemoj uzdati ni u koga, Danijele, posebno ne u ljude kojima se divis. Oni su ti koji ce ti zadati najgore udarce.

- Je li istina da nisi procitao ni jednu od ovih knjiga?
- Knjige su dosadne.
- Knjige su ogledala: u njima vidis samo ono sto vec nosis u sebi. - odgovori Hulijan

Bea kaze da umetnost citanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u  njoj mozemo da pronadjemo ono sto vec nosimo u sei, da u citanje unosimo mozak i dusu , a da su ta dobra svakim danom sve redja.

...godine su prosle u miru. Sto je pranije vreme brze prolazi. Zivot bez smisla prolaze kao vozovi koji ne staju na tvojoj stanici.

Karlos Ruis Safon, Marina

Marina mi je jedno rekla da se secamo samo onoga sto se nikada nije dogodilo. Proci ce citava vecnost pre nego sto shvatim znacenje njenih reci.

Slikati znaci pisati svetlom, tvrdio je Salvat, prvo moras da naucis njegovu azbuku, zatim gramatiku. Tek tad mozes razviti stil i magiju.

Karlos Ruis Safon, Marina

Karlos Ruis Safon, Igra andjela

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraca snagu, ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju i, na kraju krajeva rastoci im dusu i dopusti im da opravdavaju svoju bedu i svoju pohlepu dok ne poveruju da su to vrline i da ce se vrata raja otvoriti koja ce se otvoriti samo nesrecnicima kao sto su oni, koji kroz zivot prolaze ne ostavljajuci drugog traga do namere da omalovaze ostale i iskljuce, i ako me moguce uniste , one koji samom cinjenicom da postoje i da su takvi kavi su, ukazuju na njihovo siromastvo duha, uma i snage. Srecan je onaj na koga laju kreteni jer im njihova dusa nece nikad pripadati.



Bili ste u pravu-rekao sam
Obicno jesam - Odgovorio je Koreli. To je navika koja mi retko donosi ikakvo zadovoljstvo. Ponekad mislim da nema mnogo stvari koje bi me vise obradovale nego da budem siguran da sam pogresio.

Pravda je pitanje perspektive a ne univerzalna vrednost.

Karlos Ruis Safon, Igra andjela

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Davno nisam sama nesto pisala ovde...Cutolaog sam.....sta cu. Moje danasnje raspolozenje je vrlo slicno citatu koji cu napisati, zelela sam to da kazem....objasnim...mracan je isuvise da bi isao bez nekog komentara....
... I miss you.....


Jedno kisno popodne na istocnom obronku groblja Monzuik, s pogledom na more kroz sumu nemogucih mauzoleja, sumu krstova i nadgrobnih ploca s likovima lobanja i dece bez usana ili pogleda, koje je zaudaralo na smrt; siluete dvadesetak odraslih, kojih sam jedino uspevao da se secam kao crnih odela natopljenih kisom, i ruka mog oca koja stisce moju prejako, kao da tako zeli ucutkati svoje suze, dok suplje reci nekog svestenika padaju na onu mermernu grobnicu u koju su tri grobara bez lica gurali jedan sivi sarkofag, po kome je klizio pljusak kao rastopljen vosak i u kome sam ja verovao da cujem glas moje majke kako me doziva , preklinjuci me da je oslobodim iz onog zatvora od kamena i crnila, dok sam ja samo umeo da drhtim i mrmljam bez glasa ocu da mi ne stisce toliko ruku, da me to boli a onaj miris sveze zemlje, zemlje od pepela i kise, prozdirao je sve, miris smrti i praznine.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

...Svaka knjiga,svaki svezak koji vidis, ima dusu. Dusu onoga ko ju je napisao, i dusu onih koji su je procitali i ziveli sa njom. Svaki put kada neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kada neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jaca.

Jednom sam prilikom u knjizari moga oca cuo stalnu musteriju kako kaze da malo stvari tako obelezi citaoca kao prva knjiga koja zaista nadje sebi put do njegovog srca. One prve slike odjek reci za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog zivota i vajaju palatu u nasem pamcenju kojoj cemo se pre ili kasnije - nije vazno koliko knjiga procitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naucimo ili zaboravimo - vratiti.

Dok sam prelazio tunele i tunele knjiga u pomrcini, nisam mogao da se otmem nekom osecanju tuge i klonulosti koji me skoli. Nisam mogao da ne mislim da ce, ako sam ja iz puke slucajnosti otkio jedan univerzum u samo jednoj nepoznatoj knjizi sred beskraja tog nekropolisa, desetine hiljada drugih ostati neistrazeni, zaboravljeni zauvek. Osetih se okruzen milionima napustenih stranica, univerzuma i dusama bez gospodara, koje su se utapale u okean mraka dok je svet koji je treperio izvan ovih zidova gubio pamcenje i ne peimecujuci nizanje dana, osecajuci se sve mudrijim sto je vise zaboravljao.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Trinity koledž, Dablin