Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Secanje je najvaznije pitanje u zivotu. Neko je srecan, neki ne mogu da budu srecni. Naravno, vecina je negde izmedju. Tih dana bio sam veoma srecan, ali nisam zeleo da to spoznam. Sada posle mnogo godina, mislim da je odsusvo saznanja o njoj mozda najbolji nacin da se sreca ocuva.


Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Orhan Pamuk, Zovem se crveno

Poezija i slika, boja i rec, one su sestre, to znas.

A sto se pravog razloga moje usamljenosti tice, to je sto nikako ne mogu da znam koje sam price deo. Trebalo je da budem deo jedne, ali ispadoh iz nje, kao sto list otpadne sa drveta.


Sreca i slikanje. Zeleo bih da moji dragi citaoci koji ce pokloniti paznju mojoj pripovesti i tuzi, srecu i slikanje zauvek zapamte kao ishodista mog sveta. Ovde sam ja svojevremeno bio veoma srecan , medju knjigama, perima i crtezima. Onda sam se zaljubio i bio prognan iz ovog raja.

Slika je rascvetavanje price bojama. Niko ne moze da zamisli sliku koja nema svoju pricu.








Orhan Pamuk, Zovem se crveno

Orhan Pamuk, Sneg

U autobusu je sedeo odmah iza vozaca i razmisljao o tisini snega. Tako bi nazvao ono sto je usebi osecao da je to bio pocetak neke pesme. Tisina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo vise paznje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao pticija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti da se priblizava jaka snezna oluja i moza bi jos od pocetka shvatio da je krenuo na putoanje koje cu mu promenuti citav zivot, pa bi se vratio natrag.


Sta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako zalostivo,a takav mi je zivot. Coek zivi, trosi se, nestaje.Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva:voleo je sebe, s ljubavlju i tugom prati je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov zivot. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja –setio ga se. Setio se hladnih stopala u papucama svoje majke koja je u kuhinji spremala dorucak dok je on njuskao taj miris, jedne cetke za kosu, slatkog ruzicastog sirupa zaiskasljavanje koji su mu davali da pije kad bi se nocu probudio kasljuci, kasike u ustima, sih onih malih stvari sto cine zivot, jedinstva snega, pahuljice...

 Orhan Pamuk, Sneg

Orhan Pamuk, Istambul

....Kao sto je uvek bilo medju turskom laickom burzuazijom strah koji sam osecao nije bio strah od Boga, vec od onih koji u Boga previse veruju....

....Za jednog slikara nije vazna istina predmeta, vec njihov oblik, za romanopisca nije vazan redosled dogadjaja, vec njihov sklop, a za pisca memoara nije bitna autetnticnost dogadjaja vec njena simetrija. Zbog toga, citalac primecuje da dok govorim o sebi pokusavam da pricam o Istanbulu i dok pripovedam o Istanbulu pokusavam da kazem nesto o sebi i odavno je shvatio da su te nevine i nemilosrdne bitke priprema za nesto drugo....


...Međutim, ta moja neuspela veza s verom nije me udaljila od religijskih i metafizičkih tema. Iako u boga nisam verovao onako kako sam želeo, nešto mi je govorilo da On- ako je, kako vele, sveznajući- mora biti vrlo pametan, da će razumjeti zašto nikako nisam mogao poverovati da postoji i da će mi oprostiti.
Razmišljao sam: ako Ga svojim neverovanjem ne budem izazivao, ako to neverovanje ne budem smišljeno koristio protiv Njega, Bog će to razumeti....

Orhan Pamuk, Istambul