Karlos Ruis Safon, Senka vetra

...Svaka knjiga,svaki svezak koji vidis, ima dusu. Dusu onoga ko ju je napisao, i dusu onih koji su je procitali i ziveli sa njom. Svaki put kada neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kada neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jaca.

Jednom sam prilikom u knjizari moga oca cuo stalnu musteriju kako kaze da malo stvari tako obelezi citaoca kao prva knjiga koja zaista nadje sebi put do njegovog srca. One prve slike odjek reci za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog zivota i vajaju palatu u nasem pamcenju kojoj cemo se pre ili kasnije - nije vazno koliko knjiga procitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naucimo ili zaboravimo - vratiti.

Dok sam prelazio tunele i tunele knjiga u pomrcini, nisam mogao da se otmem nekom osecanju tuge i klonulosti koji me skoli. Nisam mogao da ne mislim da ce, ako sam ja iz puke slucajnosti otkio jedan univerzum u samo jednoj nepoznatoj knjizi sred beskraja tog nekropolisa, desetine hiljada drugih ostati neistrazeni, zaboravljeni zauvek. Osetih se okruzen milionima napustenih stranica, univerzuma i dusama bez gospodara, koje su se utapale u okean mraka dok je svet koji je treperio izvan ovih zidova gubio pamcenje i ne peimecujuci nizanje dana, osecajuci se sve mudrijim sto je vise zaboravljao.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Trinity koledž, Dablin

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

Tvrdi da ako zelimo da otkrijemo istinu moramo prvo potpuno upoznati sebe. A da bismo to uradili, moramo se pomeriti iz uobicajenog ugla posmatranja, cak iz sopstvenog veka i drzave- onda sebe prouciti sa distance.

" Ljubavnik" nije onaj koji "voli", naprotiv, on je usmeren samo na posedovanje onoga koga voli. Njegova zelja je da udalji citav svet od svoje dragocenosti. On je zlo nameran kao zmaj koji cuva svoje blago! On ne voli svet. Nasuprot tome sasvim je ravnodusan prema svim ostalim stvorenjima.

A zudnja ne misli, ona cezne, ona se usredsredjuje.

U ovoj zemlji mrtvih, ovi su mrtvi, a oni i podize prst u pravcu starog zapustenog i napustenog dela groblja - " ti su stvarno mrtvi". O njihovim grobovima niko ne brine jer ih niko zivi ne poznaje. Oni znaju sta znaci biti mrtav.

Svakako ne zbog nade u nagradu posle smrti od detinstva sam verovao da je zivot bljesak izmedju dve identicne praznine, tame pre rodjenja i one posle smrti.
Zivot bljesak izmedju dve praznine. Lepa slika Jozofe. Nije li cudnokoliko smo preokupirani drugom prazninom a nikada ne razmisljamo o prvoj?

Irvin D. Jalom,  Kada je Nice plakao

Leonard Cohen, Posedujuci sve

Zapleteni

Kad smo zapleteni u ljubavi
Jesam li ja taj kome sapces
Ili je to neko drugi

Kad smo isprepleteni u snu
Je li to moja noga koju osecas nasuprot svojoj
Ili je to noga Paula Newmana

Kad ovako micem ocima
Da li te to nagoni da mislis na Marlona Branda

Kad smo spetljani srecuci druge ljude
Jesam li ja taj koga predstavljas
Ili je to Warren Beatty

Kada stojim tijelom okrenut u jednom smjeru
I glavom u drugom
Mislis li na Micka Jaggera

Kad bi mi samo mogla dati neke naznake
Bio bih takav kakvog bi me htjela imati

Sem Separd

Posedujuci sve

Zbog tebe kazem da cu slaviti mesec,
odrediti boju reke,
naci nove reci za agoniju
i ekstazu galebova.

Posto si blizu
sve sto ljudi cine, posmatraju
ili sade jeste blizu, jeste moje:
galebovi koji lagano leprsaju, tiho pevaju
na kopljima vetra;
gvozdena kapija iznad reke;
most koji izmedju kamenih prstiju nosi
njenu hladnu sjajnu bisernu ogrlicu.

Grane drveca sa obale,
kao drhtave linije reka na geografskim kartama
dozivaju mesec za saveznika
da bi on opravdao njihove zestoke odlaske
sa crnog neba,
ali nista se ne odaziva.
Grane jedino daju zvuk
brzini vetra.

Sa tvojim telom i tvojim glasom
ti si govorila u ime svih,
ja vise nisam stranac,
poistovetila si me
sa korenom i galebom i kamenom,
a posto spavam toliko blizu tebe
ne mogu se grliti
niti nasamo voleti s njima.

Ti se bojis da cu te napustiti.
Necu te ostaviti.
Jedino stranci putuju.
Posedujuci sve,
ja nemam kud da odem.

Leonard Cohen

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

"Postojalo je vreme u nasim zivotima kada smo bili toliko bliski da je izgledalo kao da nista ne moze zasmetati nasem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo nas je mali most razdvajao. BAs kada si hteo da krocis na njega, pitao sam te:" Hoces li da predjes do mene?"- Istog trentka ti to nisi vise zeleo; i kada sam te ponovo pitao cutao si. Od tada su se izmedju nas isprecile planione i nabujale reke i sve sto nas razdvaja i otudjuje, pa cak i da smo zelei da se susretnemo, to ne bismo mogli. Ali sada kada razmisljas o tom malom mostu, reci te izdaju i ti jecas i cudis se."


Jedna osoba sprema se da predje most- to jest da se priblizi drugoj- a u tom trenutku druga osoba je poziva da ucini bas to sto je nameravala. Tada prva osoba nije u stanju da nacini taj korak zato sto bi sada izgledalo kao da se podcinjava drugoj- moc se ocito isprecila na putu bliskosti.

To znaci da ce Herr Miler svaki izraz pozitivnih osecanja tumaci kao nadmetanja za moc. Neobicna ideja: izgleda da je gotovo nemoguce pribliziti mu se. Negde na drugom mestu kaze da mrzimo one koji prozru nase tajne i uhvate nas u raznezenosti. Ono sto nam u tom trenutku treba nije saosecanje, vec ponovno uspostavljenje moci nad sopstvenim emocijama.

Irvin D. Jalom,  Kada je Nice plakao

Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Secanje je najvaznije pitanje u zivotu. Neko je srecan, neki ne mogu da budu srecni. Naravno, vecina je negde izmedju. Tih dana bio sam veoma srecan, ali nisam zeleo da to spoznam. Sada posle mnogo godina, mislim da je odsusvo saznanja o njoj mozda najbolji nacin da se sreca ocuva.


Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Anatol Frans, Epikutov vrt

Rod ljudski nije podlozan neogranicenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizicki i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.Bilo je vreme kada nasa planeta nije bila pogodna za coveka: ona je bila suvise topla i suvise vlazna. Doci ce i vreme kad mu vise nece pogodovati: bice suvise hladna i suvise suha. Kad se sunce bude ugasilo, sto ne moze izostati, davno pre toga zemlja ce biti biti bez ljudi. Poslednji bice isto tako nesposobni i glupi kao sto su bili prvi. Oni ce zaboraviti sve vestine i sva znanja. Oni ce se bedno ispruziti u pecinama, ukraj glecera cije ce providne gromade tada klizati nad iscezlim rusevinama varosi u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe bice izumrle od zime: i jele ce vladati same na sledjenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, ocajni, ne shvatajuci da su to, nece nista znati o nama, nista o nasem geniju , nista o nasoj ljubavi, a ipak oni ce biti nasa novo rodjena deca i krv nase krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, odrzace im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnozenim oko njihovih pecina. Narodi i plemena bice iscezla pod snegovima i ledom, sa varosima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojace. Zene, deca, starci, ukoceni jedan preko drugog, videce kroz otvore njihove pecine kako se nad njihovim glavama tuzno uspinje jedno tamno sunce po kome ce, kao po ugarku koji se gasi protrcavati ridji plameni, dok ce zaslepljujuci sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto sta ce se videti: ali, u svojoj gluposti, oni cak nece znati da vide nesto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustice bez mrznje i bez ljubavi u dusmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja ce produziti da se kotrlja, noseci kroz cutljive prostore pepele covecanstva, Homerove poeme i uzvisene odlomke grckih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikava misao vise nece poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se dusa toliko usudjivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko moze reci da druga kakva misao nece doci do svesti o sebi i da taj grob u kome cemo mi pocivati nece biti kolevka jedne nove duse? Kakve duse, ja ne znam. Duse insekta, mozda.

Anatol Frans, Epikutov vrt, 1895 god.

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

- Sta ti je dala prva zena koju si imao? - upita me.
- Sve - odgovorih mu.
- Meni je, takodje, zivot sve dao. Svima zivot daje sve, ali najveci broj to ne zna.

Undr

Ne postoje dva jednaka brda, ali je na svakom mestu na zemlji ravnica jedna i ista. Isao sam putem po ravnici. Pitao sam se bez previse radoznalosti da li se nalazim u Oklahomi ili Teksasu ili u kraju koji pisci nazivaju pampa.

- Novac? - ponovio je on. - Niko vise ne pati od siromastva, koje mora da je bilo neizdrzivo, niti od bogastva, koje kora da je bilo najneugodniji oblik vulgarnosti. Svako obavlja svoj posao.
Utopija coveka koji je umoran

Broj stranica ove knjige je upravo beskonacan. Nijedna nije prva; nijedna nije poslednja. Ne znam zasto su numerisane na taj proizvoljan nacin. Mozada da bi dale do znanja da clanovi beskonacnog niza dopustaju bilo koji broj. Zatim kao da glasno razmislja:
- Ako je svemir beskonacan, nalazimo se na bilo kojoj tacki svemira. Ako je vreme beskonacno nalazimo se na bilo kojoj tacki vremena.

Nikome nisam pokazao svoje blago. Sreci sto je posedujem pridodao se strah da je ne ukradu, a posle i sumnja da mozda i nije zaista beskonacna. Te dve brige pogorsase moju staru mizantropiju. Ostalo mi je bilo nekoliko prijatelja; prestao sam da ih vidjam. Zarobljenik Knjige, skoro da se nisam ni pomaljao na ulicu.

Pescana knjiga

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Nema istih pomorandzi, Jan-Ulave. Cak ni dve vlati trave nisu potpuno iste. Zbog toga si ti sad ovde. Osetio sam se glupo. Nisam mogao da shvatim sta time misli. Dakle, zasto ne postoje dve iste pomorandze?
Rekla je jos: Nisi ti presao citav dug put od do Sevilje da bi sreo " neku damu". Onda bi kopao bunar pored neke blize reke, jer Evropa vrvi od dama, i od reka. Posao si da nadjes mene. A ja sam jedna. Ni ja nisam poslala pozdrav iz Sevilje "nekom coveku" u Oslu. Poslala sam ga tebi. Zamolila sam te da se drzis mene. Zamolila sam ti da mi verujes.

Podariti zivot malom detetu ne znaci samo Pokloniti mu Svet. To takodje znaci oduzeti mu isti taj neshvatljiv poklon.


Osecam se kao zrtva prevare i podvaljivanja, jer prvo neko dodje i kaze: "Izvoli imas citav svet da se u njemu baskaris. Provedi se, evo ti BRIO-voz, evo skole u koju ces da podjes na jesen." I onda sledeceg trenutka, zacuje se cerekanje: " Ha, ha dobro smo te prevarili!" I onda mi ceo svet otmu ispred nosa.
Osecam da su me se svi izdali. Nemam za sta da se uhvatim. Nista ne moze da me spase.
Ne gubim samo svet, ne gubim samo sve ljude i stvari koje su mi drage. Gubim samoga sebe.
Cap-nema me vise.

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Istini za volju, vec se osecam kao utvara, i ponestaje mi vazduha svaki put kada na to pomislim. Postalo mi je jasnije asto utvare cesto stenju i hukcu kao nevreme. Nije to da bi preplasili svoje nslednike. To je zato sto im je uzasno tesko da disu u vremenu razlicitom od njihovog.

Osetio sam da moram jos nesto da kazem, u suprotnom sam morao jednostavno da je napustim i pravim se da kasnim. Ali nikada nisam imao vise vremena. Nalazio sam se na izvoru vremena, nasukao sam se na svevremeni cilj i smisao. Setim se stiha danskog pesnika Pita Heina: Onaj ko nikada ne zivi sad, ne zivi nikad. Sta ti radis?

Sedeo sam i pitao se, ako nekoga trazite u velikom gradu i nemate predstavu gde se u gradu nalazi onaj koga trazite, da li je bolje ici naokolo od mesta do mesta, ili je mogucnost da sretnete onoga koga trazite, da li je bolje ici naokolo od mesta do mesta, ili je mogucnost da sretnete onog koga trazite veca ako umeto toga sednete na neko centralno mesto i ostanete da sedite sve dok se onaj koga trazite ne pojavi sam od sebe?

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Vladimir Nabokov, Lolita

Cesto sam primecivao da smo skloni da svojim prijateljima podarimo onu stabilnost tipa koju knjizevni likovi sticu u citaocevom duhu. Koliko god puta ponovo otvorili Kralja Lira nikada necemo zateci cestitog kralja kako lupa krcagom o sto, u pomamnom terevencenju, zaboravivsi sve jade, prilikom veselog ponovnog susreta sa sve tri kceri i njihovim psetancima. Nikad se Ema nece oporaviti, ozvljena simpatickim solima iz pravovremene suze Floberovog oca. Kakav god razvoj ovaj ili onaj popularan lik mogao proci izmedju korica knjige, njegova sudbina je utvrdjena u nasem duhu, i mi, na slican nacin , ocekujuemo da nasi prijatelji slede ovaj ili onaj logicki i konvencionalni obrazac koji samo im nepromenljivo dodelili. Tako H nikada nece komponovati besmrtnu muziku koja bi se sukobljavala s drugorazrednim sinfonijama na koje je navikao. Y nikada nece pociniti ubistvo. Z nas ne moze izneveriti ni pod kakvim okolnostima. Mi smo sve to sredili u svom umu i sto redje vidjamo odredjenu osobu utoliko je vece zadovoljstvo proveriti kako se poslusno saobrazava nasoj predstavi o njoj svaki put kad za nju cujemo. Ma kakvo skretanje u subinama koje smo odredili izgledalo bi nam ne samo nenormalno vec i nemoralno. Mi bismo radije da uopste nismo poznavali svog suseda, bivseg prodavca virsli ukoliko se ispostavi da je upravo proizveo najvecu pesnicku knjigu koju je njegovo doba videlo.


Sarlota, koja nije uocavala laznost svih svakodnevnoh konvencija i pravila ponasanja, hrane, knjiga i ljudi koje je slepo volela, smesta bi razabrala laznu intonaciju u svemu sto bih mogao reci sa ciljem da Lo zadrzim u blizini. Bila je poput muzicara koji u obicno zivotu moze biti obican prostak lisen takticnosti i ukusa, no koji ce s dijabolicnom tacnoscu suda cuti pogresnu notu u nekom muzickom komadu.

Vladimir Nabokov, Lolita