Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

Juce je preminuo Ernesto Sabato.
R.I.P.

S` obzirom na ustrojstvo sveta, gajimo nadu u dogadjaje koji bi nam, ukoliko se dese, doneli samo razocarenje i gorcinu.Stoga se pesimisti regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi covek imao mracno vidjenje sveta, morao je u taj svet i njegove mogucnosti verovati, jos cudnije i paradoksalnije je sto pesimisti nakon razocarenja , nisu stalno i sistematski liseni nade, nego se u izvesnom smislu, cini da su spremni da u svakom trenutku obnove svoja nadanja mada to skrivaju pod crnim plastom preispoljenih mrguda, jer osecaju neku vrstu metafizickog stida; kao da je pesimizmu da bi vazda bio jak i istrajan , povremeno potreban podsticaju u vidu novog i surovog razocarenja.


Svet ne spasavaju ideje, intelekt ni razum, nego nesto sasvim drugo: one nerazumne covekove nade, njegovo upinjanje da prezivi, njegova zelja da dise dokle god moze, njegovo malo, tvrdoglavo i smesno junastvo spram zle kobi. Ako je strepnja iskustvena spoznaja Nistavila, nesto kao ontoloski dokaz Nistavila, zar nade ne bi mogle da budu dokaz skrivenog smisla postojanja, nesto za sta se vredi boriti? A posto je nada jaca od strepnje (jer je uvek pobedjuje, inace bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj skriveni smisao ne bi mogao da bude istinskiji od famoznog nistavila.

Ernesto Sabato, Otpor

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodredjeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine.

                                          Melody_of_Decadence_by_immanuel
Ja, medjutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao sto je to u grckoj tradiciji, ili kao sto veli nas tango:" Od sudbine niko ne pobeze." Jer da je tako, zasto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili odredjenu misiju u zivotu; a bez slobode nista nema svrhe. Stavise, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veca od one koju se usudjuemo da okusimo. Dovoljno je citati istoriju, tu veliku uciteljicu, da bi se videlo koliko je puteva covek uspeo da prokrci svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo tok stvari. Svojim pregalstvom, ljubavlju, fantizmom.

Ernesto Sabato, Otpor

Ernesto Sabato, Otpor

                                                              TV-madness  by =hanuriki




Televizija nas stavlja na Tantalove muke, cini nas zavisnim. Mislim da dejstvo televizije, nesto izmedju magicnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne kolicine svetlosti koja nas privlaci svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje na insekte, pa cak i na krupnije zivotinje. A tada, ne samo da nam tesko polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari. Neku ulicu sa ogromnim stablom tipa (vrsta drveta), bezazlene oci neke starice, oblake u smiraj dana. Cvetanje aromaticne mire usred zime ne privlaci paznju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uzivaju u cvetovima hakaranda. Cesto sam bivao iznenadjen cinjenicom da se ljudi ponekad vise dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom zivotu.

Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam nece dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je sto nam se cini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogucnost ljudskog suzivota i, sto je jednako opasno kao i ovo, cini nas bezvoljnim. U brojnim intervijuima sam, modifikujuci Marsove reci, ironicno kaza da je " televizija opijum za narod". Ja to stvarno mislim, jer covek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi nista od onoga sto trazi ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i ucini nesto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da procitramo knjigu, da popravimo neto u kuci dok slusamo muziku ili ispijamo caj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popricamo sa ukucanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaza, na koju se navikavamo kao "u nedostatku neceg boljeg". Monotono sedenje pred televizorom anestezira cula, umrtvljuje um, skodi dusi.


Ernesto Sabato, Otpor

                                                             TV-hands  by =hanuriki

Ernesto Sabato, Pre kraja

Kad me zaustave na ulici, na trgu ili vozu, da bi me pitali koje knjige treba citati uvek im kazem: "Citajte ono sto vas uzbudjuje, to ce biti jedino sto ce vam pomoci da podnesete svoje postojanje."


Onako kako se priblizavamo smrti, tako se naginjemo ka zemlji. Medjutim ne zemlji uopsteno, vec onomkomadu, onom najdaljem al tako voljenom komadu zemlje na kom je proteklo nase detinstvo i za kojim toliko ceznemo.




...Svet kao da koraca ka sopstevenom raspadanju, dok nas zivot posmatra, otvorenih ociju, gladne od tolike covecnosti.

Izgubljen u svetu tunela i hodnika, stramputica i racvanja, medju mutnim pejzezima i mracnim uglovima, covek drhti pred nemogucnoscu svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.

Ernesto Sabato, Pre kraja

Ernesto Sabato, Abadon, andjeo unistenja

Najvise ga je cudila raznolikost bica koja mogu citati istu knjigu, kao da je ona mnostvo, bezbroj razlicitih knjiga; jedan jedini tekst, a dopusta bezbroj tumacenja, razlicitih, pa i oprecnih o zivotu i o smrti, o smislu postojanja. Jer inace ne bi bilo shvatljivo kako to da privlaci nekog mladica koji misli na mogucnost da opljacka banku, i nekog uspesnog poslovnog coveka. "Boca u moru", rece sebi. Ali sa nejasnom porukom, koja se moze tumaciti na toliko nacina da bi se brodolomnik tesko mogao snaci.

Covek je obicna crkotina, koja se kad-tad prilagodi stvarnosti, dok mu umetnost sluzi kao alibi.

Fikcija ima mnogo slicnosti sa snovima, koji mogu biti svirepi, nemilosrdni, ubilacki, sadisticki, cak i kod normalnih osoba, koje su danju spremne da drugima pomazu. Mozda su ti snovi nekakvo rasterecenje. A pisac sanja kroz drustvo. To je neka vrsta kolektivnog sna. Zajednica koja bi zabranila fikciju dosla bi u ogromnu opasnost.

Ernesto Sabato, Abadon, andjeo unistenja

Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

...Ona nije mogla zene ni da smisli, mrzela ih je smatrajuci da su soj dostojan prezrenja, te da se moze prijateljevati jedino sa muskarcima; Zauzvrat zene su je mrzele istom snagom, premda iz obrnutih razloga, sto je Alehandru podsticalo samo na ravnodusnost punu prezira. Ali, zene su je zacelo mrzele ne prestajuci da se potajno dive egzoticnosti njene pojave, kako je to Martin oznacio. One egzoticnosti koja je ustvari bila paradoksalan nacin ispoljavanja njene argentinske prirode, s obzirom na to da se taj tip lica cesto susrece u zemljama Juzne Amerike, kada se boja i crte lica belaca nadju u spoju sa jagodicama i mongolastim ocima indijanskog tipa. Njene duboke i nespokojne oci, njena usta sa prezrivim izrazom, ta mesavina protivrecnih osecanja i strasti koji su se naslucivali u njenim crtama (mesavina teskobe i dosade, zestine i neke rasejanosti, gotovo divlje culnosti i izvesnog gadjenja zbog neceg posve opstog i dubokog), sve to je liku davalo nezaboravno obelezje.


Umetinicko delo je pokusaj, mozda i besmislen, da se u granicama jedne slike ili jedne knjige prikaze bezgranicna stvarnost. Jedan izbor. Ipak taj izbor je beskrajno tezak i uglavnom katastrofalan.

Ernesto Sabato,  O junacima i grobovima

Ernesto Sabato, Tunel

Listajuci sada svoju svesku, iz koje izvlacim ove citate i poeziju naidjoh na ovaj.....Volim Sabata, jako, mada se ponekada pitam zasto, odgovor pronalazim u ovom citatu i nekim emocijama koje pamtim iz susreta sa njim....

Iskustvo mi je pokazivalo da ono sto meni izgleda jasno i ocigledno gotovo nikada ne izgleda drugima iz moje okoline. Toliko puta sam se opekao da sada hiljadu puta oklevam pre nego sto pocnem da opravdavam ili objasnjavam neki svoj postupak i na kraju se gotovo uvek povucem u sebe, zacutim.

Ernesto Sabato, Tunel

Ernesto Sábato

Ernesto Sábato


(Rojas, 24.6., 1911. -) je argentinski fizičar i književnik.
Studirao je fiziku i matematiku na "Universidad de La Plata". Za vrijeme srednjoškolskih i studentskih dana bio je aktivan u anarhističkim organizacijama, a kasnije u komunističkim. Jedno vrijme je djelovao u ilegali i skrivao se od tajne policije, a kao delegat Komunističke partije Argentine 1934. je otputovao u Bruxelles na antifašistički kongres s kojega je pobjegao zbog filozofskih neslaganja. Ostavivši se marksizma, u Argentini je stekao doktorat iz fizike, a 1938. je radio u Laboratoriju Curie u Parizu i na MIT-u. U Parizu se kretao u krugovima nadrealističkih umjetnika te se počeo kolebati oko svojeg znanstveničkog poziva. Kao redovni profesor teorijske fizike zaposlio se na sveučilištu u Buenos Airesu, no početkom četrdesetih nakon duhovne krize napušta znanost čime izaziva zaprepaštenje u znanstvenim krugovima gdje je uživao veliki ugled, povlači se na osamljeni planinski ranč i posvećuje književnom radu. Kao pisca ga je proslavio Albert Camus koji je usmjerio pažnju ljudi na Sabata.

Iako cijenjen pisac, napisao je samo tri romana, te mnoštvo eseja (jedan dio svojih dijela je spalio). Romani mu se bave problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što su nasilje, rodooskrvnuće, manija proganjanja, a kao najbolji primjer jest dio romana O junacima i grobovima koji se zove Izvještaj o slijepima. Lik Fernando, inkarnacija zla u svom paranoičnom umu zaključuje da svijetom tajno vladaju slijepci te ulazi u njihov svijet da se suoči s apsolutnim zlom. Taj je dio uznemirujuć, prepun fantastičnih metamorfoza i pripada vrhu svjetske književnosti. U sva se tri romana ponavlja metamorfoza u kojoj se junak pretvori u nekog monstruma (velika ptica ili šišmiš), ali samo on sebe vidi i osjeća kao čudovište dok ga poznanici vide kao i prije.

Osim ludila, Sabato se u svojim djelima bavi problemima egzistencijalističke filozofije kao što su nemogućnost komunikacije, spoznaja mučne stvarnosti. Između ostalog Sabato je politički angažiran pisac koji je u svojim romanima kritizirao vojnu diktaturu u Argentini te ga stoga nazivaju "anti Borgesom" jer Borges nije dopuštao nikakav utjecaj dnevne politike u svoja djela; iako dijele zajedničko zanimanje za metafiziku s tom razlikom što Borges traži ono nadsvjesno ili Boga, dok Sabato traži ono podsvjesno ili uzroke ludila. Sreli su se par puta i njihove su diskusije objavljene u knjizi. Sabato je bio predsjednik Nacionalnog odbora za nestale osobe koji je tragao za nestalim osbama tijekom vladavine vojne hunte u Argentini.

Najvise ga je cudila raznolikost bica koja mogu citati istu knjigu, kao da je ona mnostvo, bezbroj razlicitih knjiga; jedan jedini tekst, a dopusta bezbroj tumacenja, razlicitih, pa i oprecnih, o zivotu i o smrti, o smislu postojanja. Jer inace ne bi bilo shvatljivo kako to da privlaci nekog mladica koji misli na mogucnost da opljacka banku, i nekog uspesnog poslovnog coveka. "Boca u moru" rece sebi. Ali sa nejasnom porukom, koja se moze tumaciti na toliko nacina da bi se brodolomnik tesko mogao naci.

Ako Boga nema, sve je dozvoljeno.


Abadon, andjeo unistenja