Salman Rusdi, Klovn Salimar

Osecao je da ce puci zbog svoje potrebe, svoje gresne nezadovoljene potrebe, ali nije pukao. Drzao je u sebi i nikome nije rekao svoju tajnu. To je bila njegova tajna, koju je pripisivao svemu sto je potisnuto: njegova cula su se menjala. U sistemu je postojala neka greska. Njegova cula su slabila njegovu odlucnost. Ako svoje sposobnosti previse usmeris ka utvrdjivanju linije fronta, ostavljas prostor za napad na drugom frontu.Njegove zelje su bile zauzdane i zato su njegova cula pravila smiccalice. Tesko je mogao da pronadje reci kako bi opisao te obmane, te nejasnoce. Sada je video znakove. Cuo je boje. Probao osecanja.U razgovoru je morao sebe da kontrolise da ne upita, " Kakva je to crvena buka?" ili da ne bi kritikovao pevanje maskirnog kamiona.

                                                                The vale of Kasmir by Carl Purcell



Moglo bi se reci da je njegovo stanje bilo pod kontrolom. Za problem pamcenja, preteranog secanja, to se ne bi moglo reci. Rastuca gomila ga je svakog dana sve vise pritiskala, pa je bilo sve teze i teze spavati. Nije mogao da zaboravi bubasvabu koja je izasla iz odvoda za tus pre sest meseci, ili ruzan san, ili bilo koju od hiljade partija karata koje je odigrao u svom vojnickom zivotu. Vreme proslosti se gomilalo u njemu, imena i lica su se gurala trazeci prostor, a breme ne zaboravljenih reci i dela ostavljalo ga je ociju razrogacenih od straha. Vreme bi trebalo da leci sve rane, zar ne, ali je ostrica osude njegovog pokojnog oca odbija da otupi sa mesecima koji su prolazili......
...A pamcenje nije ludilo, zar ne, cak ni kada se zapamcena proslost toliko nagomilala unutar vas da se plasite da ce dosijei vase jucerasnjice postati vidljivi u beonjacama vasih ociju. Pamcenje je dar.

Salman Rusdi, Klovn Salimar

Salman Rusdi, Klovn Salimar

Pricljivost je lako obuzimala Maksa Ofulsa, ali to je bila samo jedna od njegovih mnogobrojnih tehnika prikrivanja,  i on nije bio nikada zatvoreniji nego onda kada je izgledao najotvoreniji. Veci deo svog zivota bio je krtica, covek tajni, ciji je posao bio da otkriva misterije drugih stiteci svoje, i kad bi govorio iz zelje ili potrebe, koriscenje paradoksa je dugo vremena bilo njegovo omiljeno prerusavanje.

Ulica u kojoj je zivela, puna zelenila, boemska, lenjo se provlacila kroz svetlo, dokoliceci, ne zureci.  Najveca gradska iluzija je osecaj dovoljnosti, prostora, vremena, mogucnosti.

Salman Rusdi, Klovn Salimar

Salman Rusdi, Deca ponoci

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Ono sto je stvarno i ono sto je istinito nije neminovno isto.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s`ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Kad vam se rodi prvo dete- rekao je- i vi cete postati stvarni.

Cuvaj tajnu i ona ce se ukiseliti u tebi, od onog o cemu cutis zaboli stomak.

Ljudi su kao macke,- kazao sam sinu- ne mozes nicemu da ih naucis.


Salman Rusdi, Deca ponoci

Salman Rusdi, Sramota

...Ali stid je kao i sve drugo; ako s' njim zivis dugo, postaje deo namestaja.

Sta je uostalom doktor?- Zakoniti voaer, stranac kome dozvoljavamo da gura prste, pa cak i ruke, tamo gde vecini ne bi dozvolili ni da gurne vrsak jednog prsta, covek koji gleda ono sto nastojimo da po svaku cenu sakrijemo; tesitelj pokraj kreveta, covek spolja koga primamo u svojim najintimnijim trenucima (rodjenje, smrt itd), anoniman, nevazan lik, pa ipak paradoksalno, glavni, narucito u krizi...da,da.

Kako je samo tesko napipati istinu kada covek mora da sagledava svet u delovima; pojedinacni kadrovi kriju isto toliko koliko i pokazuju.

Trenutno spava jedva dva i po casa dnevno, ali san o padanju sa kraja sveta jos ga povremeno muci. Ponekad mu se javi kada je budan, zato sto ljudi koji premalo spavaju tesko mogu da kontrolisu granice izmedju svetova jave i sna. Stvari izmicu izmedju ne cuvanih granicnih kamenova, izbegavajuci carinsku postaju...


Salman Rusdi, Sramota

Salman Rushdie, Deca ponoci

Neko vec vreme razmisljam da pocnem sa pisanjem bloga, i nikako da krenem, u stvari najvise me je mucio naziv.....nista mi nije bilo dovoljno zanimljivo, i istni za volju i ovaj naziv je do zlaboga dosadan, al sa pisanjem nisam htela da otezem vise.....

Da pojasnim svoju ideju, nameru i zelju... Ovde ce najvise biti citata i komentara o knjigama i piscima istih, mislim.... Nekoliko fotografija tu i tamo i verovatno po neki kulinarski recept, da ne zaboravim i poeziju.... U sustini takve beleske vodim vec godinama, na papiru, u sveskama.I sada prenosim delic toga ovde. Moram da zabelezim i pocetak vodjenja tih belezaka.
Iz srednje skole malo ljudi nosim u upecatljivom i lepom secanju, ali jedanu osobu uvek izdvojim, i posebno naglasim, profesora knjizevnosti... Naucio me je mnogo i razbuktao ljubav prema knjizi koja je tinjala u meni. Jedna od bitnijih stvari koje mi preneo je da se uvek cita sa olovkom u ruci....I eto, vec godinama citajuci zvacem vrh olovke i skrabuckam po svojim knjigama obelezavajuci recenice i pasuse, pa kasnije to prenosim na papir....

Elem, da zavrsim za nocas....jos samo citat...

- ...vecna istina da ce vas posle svakih merdevina uz koje se popnete sacekati neka zmija odmah tu negde iza coska; za svaku zmiju naci ce se neka uteha, neke merdevine.
Salman Rushdie, Deca ponoci