Irving Ston, Zudnja za zivotom

Kad covek moze patiti a da zbog toga ne zali to je jedna prakticna stvar, to je prava mudrost, lekcija koju valja nauciti, resenje zivotnih problema.

Sto vise patite, to treba da ste zahvalniji zbog toga. Od toga postaju najbolji slikari.

Jedini umetnici koji treba da zive na ovom svetu su ljudi koje ni Bog ni Vrag ne mogu ubiti dok ne kazu sve sto su naumili.

Irving Ston, Zudnja za zivotom

Hulio Kortasar, Pet pesama za Kris

PET PESAMA ZA KRIS

1.
Već znatno iza mezzo
camin di nostra vita
ukazuje se teritorija ljubavi
jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint
gde moguće je
biti lagano srećom ispunjen
i bez niti ili konca rastrojene Arijadne
bez pene bez čaršava bez butina.
Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana
tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka.
I tamo te sa druge strane činim svojom
dok se ti sa svojom prijateljicom
igraš noćnih igara.

2.
U stvari mnogo i ne marim
što će tvoje dojke zaspati
na plavoj simetriji drugih dojki.
Ja bih ih samo prignječio
golicanjem svog dodira
pa bi se ti nasmejala upravo
kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati
da samo zajecaš.

3.
Odlično znam šta dobijaš
kad se izgubiš u zadovoljstvu.
Jer je to tačno ono
što bih i sam osetio.

4.
(Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu.)

5.
(Voleo bih da poveruješ
da je ovo smešna igra
nadoknada
kojom sebe tešim zbog udaljenosti.
Nastavi onda da plešeš
na ogledalu drugog tela
pošto si se meni
tek
ovlaš
nasmešila.)

Hulio Kortasar

Herman Hese, Stepski vuk

Covek srednjeg veka gnusao bi se jos vise citavog naseg danasnjeg zivota, kao svirepog, uzasnog i varvarskog! Svako doba, svaka kultura, svaki obicaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i grubosti, svoje lepote i svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi strpljivo. Coveciji zivot postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije presecaju jedna drugu. Covek antike koji bi morao da zivi u srednjem veku kukavno bi se ugusio, isto kao sto bi se i neki divljak morao ugusiti usred nase civilizacije. Postoje vremena kada citava jedna generacija dospeva izmedju dve epohe, izmedju dva nacina zivota, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i cednost. Razume se, ne oseca to svako podjednako snazno. Priroda kao Niceova morala je da pretrpi sav jad danasnjice za vise od jedne generacije unapred- ono sto je morao da ispasta, u samoci i bez razumevanja ostaloh, sada moraju da pretrpe hiljade.

Stepski vuk

Ljubavlju nazivamo svaku moc, svaku svaku sposobnost da sosecamo, kao i superiornost da se osmehujemo u patnji. Ljubav prema sebi i sopstvenoj sudbini, nezni pristanak na ono sto Nedokucivi zeli da ucini s nama i onda kad nismo u stanju da ga vidimo i razumemo- to treba da bude nas cilj.

Iz pisama

Herman Hese

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

Malo pre magle:

Mi zivimo u tri trenutka, ato su trenutak iscekivanja, trnutak pozora i trenutak secanja. Nijedan od njih ne moze da se lisi druga dva. Ti ne mozes da tezis ka buducnosti zato sto si izgubio svoju proslost. A to sto znas sta je uradio Julije Cezar ne moze da ti pomogne da znas sta ces ti da uradis.



Malga i Dante:

Magla stenje, oluja se dize liscem sustavim puni jaruge ledene crvendac svom zaklonu stize zivice jedne. Pod maglom zvuci titravi liju trscakom plamene jeze odjekuje vika nad maglom ponosno se viju obrisi zvonika.

Milanske magle Vitorija Serenija:

Vrata su uzalud odskrinuta u vecernjoj magli niko ni da udje ni da izadje osim mirisa smoga glas ulicnog prodavca - paradoksalan- milansko Vreme pomoc i alibi u magli tajanstvene stvari pokrivene hodaju ka meni od mene odstupa proslost kao istorija proslost kao secanje: dvadeset trinaest trideset tri godine poput brojeva tramvaja

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

Vilijam Fokner, Buka i bes

Bio je neki casovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako coveka, kad nesto nece da uradi, njegovo telo tera na to, nekako nesvesno. Moga sam da osetim misice na zadnjoj strani vrata, i zatim da cujem kako mi sat u dzepu otkucava, a ubrzo posle toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome dzepu.


Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak razlicitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivrecnom uverljivoscu koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopste. Jedan drugome su poricali tacnost. Ja sam mogao da cujem svoj sat, kako kuca negde u mom dzepu, cak iako niko nije mogao da ga vidi, koji cak ne bi bio u stanju nista da kaze i kad bi ga neko mogao videti.
I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vreme umrtvljeno dokle god ga mrve tockici; i da se vreme vraca u zivot jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izduzene, malo izvan vodoravnog polozaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njise na vetru.



Vilijam Fokner, Buka i bes

G.G. Markes, Sjecanje na moje tuzne kurve

Spoznaja smrtnosti me, medjutim, zatekla nedugo nakon pedesete u slicnoj prigodi, u noci karenvala dok sam plesao tango smrti s prekrasnom zenom kojoj nikad nisam vidio lice, snaznijom i visom od mene, no uprkost tome lakom kao perce dok je plesala. Plesali smo pripijeni jedno uz drugo, tako da sam osecao kako joj krv kola venama, od uzitka sam bio gotovo usnuo uz njeno ubrzno disanje, opojni miris znoja, na njenim prevelikim grudima, kad me prvi put uzdrmao, gotovo me srusivsi na pod, ledeni dah smrti. Nesto poput okrutnog prorocanstva, koje mi je na uho prisapnulo: Ma sta radio, jos ove godine, ili za sto, bit ces zauvek mrtav. Ona je preplasena ustuknula: Sto ti je? Nista, rekao sam joj, pokusavajuci doci k sebi:
-Drhtim zbog vase prisutnosti.



Od tada sam zivot poceo mjeriti ne godinama, nego desetljecima. Pedeseto je bilo presudno jer sam postao svestan da su gotovo svi mladji od mene. Sezdeseto je bilo najprozivljenije zbog sumlje da nemam vise vremena za pogreske. Sedamdeseto je bilo zastrasujece zbog odredjene mogucnosti da je poslednje. Medjutim, kada sam se probudio ziv prvog jutra mojih devedesetih u krevetu srece uz Delgadinu , obuzela me umirujuca pomisao da zivot nije nesto sto protice poput uzburkane Heraklitove rijeke, vec jedinstvena prilika da se okrecemo na rostilju i da se nastavljamo peci s druge strane jos devedeset godina.

G.G. Markes,  Sjecanje na moje tuzne kurve

Karlos Ruis Safon, Igra andjela

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraca snagu, ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju i, na kraju krajeva rastoci im dusu i dopusti im da opravdavaju svoju bedu i svoju pohlepu dok ne poveruju da su to vrline i da ce se vrata raja otvoriti koja ce se otvoriti samo nesrecnicima kao sto su oni, koji kroz zivot prolaze ne ostavljajuci drugog traga do namere da omalovaze ostale i iskljuce, i ako me moguce uniste , one koji samom cinjenicom da postoje i da su takvi kavi su, ukazuju na njihovo siromastvo duha, uma i snage. Srecan je onaj na koga laju kreteni jer im njihova dusa nece nikad pripadati.



Bili ste u pravu-rekao sam
Obicno jesam - Odgovorio je Koreli. To je navika koja mi retko donosi ikakvo zadovoljstvo. Ponekad mislim da nema mnogo stvari koje bi me vise obradovale nego da budem siguran da sam pogresio.

Pravda je pitanje perspektive a ne univerzalna vrednost.

Karlos Ruis Safon, Igra andjela