Jasenovi
Zamisli mladog coveka, samog, bez ikoga.
Par kisnih kapi na staklu je trenutak
kad pocinje da piskara.
Ziveo je u podrumu gde su mu misevi pravili drustvo.
Voleo sam njegovu srcanost.
Par vrata dalje neko je
pustao Segovijine ploce citav dan.
Nikad ne napusta sobu, i niko ga ne krivi zbog toga.
Tokom noci je mogao cuti
mladicevu pisacu masinu, i osecao bi sigurnost.
Knjizevnost i muzika.
Svako sanja spanskog konjanika i dvorista.
Svecanu povorku. Ceremoniju, i
sjaj.
Jasenovo drvo.
Dani kise i poplava.
Lisce konacno utuceno u tlo.
U mom srcu, komad zemlje
osvetljen olujom.
Pesma koju nisam napisao
Evo pesme koju sam zeleo da napisem
ranije, ali nisam
jer cuh kako se meskoljis.
Mislio sam ponovo na ono jutro u Cirihu.
Kako se probudismo pre suncevog izlaska.
Dezorjentisani za trenutak. Ali izadjosmo
na balkon koji gleda dole na reku, i stari deo grada.
I jednostavno stajasmo, bez reci.
Nagi. Posmatrajuci radjanje dana.
Tako smo ushiceni i srecni. Kao da smo stavljeni
tamo u taj cas.
Rajmond Karver
casopis za knjizevnost
No comments:
Post a Comment