Varalice su izgubile svoj sarm: spretan, vest, politicar ili bankar umetnik ili advokat,varalica je ostao bez sarma. To saznanje kuca u temelj njegovog identiteta. Jer moguce je biti ne simpatican lekar, buduci da je svrha tog izbora polozena u lecenje; moguce je biti mrgodan profesor, posto je tu svrha polozena u poucavanje; ali, varalica ne moze razdvojiti varanje i sarm, jer tek sarm cini varalicu dostojnu postovanja. Obmane li nas ne sarmantan covek, to znaci da smo glupi; obmane li nas sarmantna varalica to znaci da smo naivni. Ko bi izabrao da bude glup kada moze da bude naivan?
Zorz de la Tur je veliki slikar:i u najstrozoj panorami njegovih slika mozemo pronaci par njegovih slika. Njegova Magdalena sa mrtvackom glavom na kolenu ili na nocnom stolu, zagledana u svecu koja svuda okolo rasprostire tamnu svetlost, kao da potstice posmatraca da se izgubi u nekoj nestvarnoj odsutnosti, u praosnovnoj zamisljenosti i melanholiji. Ipak je njegova slika o smrti Svetog Sebastijana umetnicki radikalnija: naglasen geomatrizam figura, njihov skoro apstraktan polozaj,dominacija linije, naglasena tama koja pritice sa svake strane i opkoljava svaku figuru, mutna svetlost jedne svece- sve to deluje ultramoderno. Kao da je standardni religiozni motiv podvrgnut duhovnom iskustvu apstraktnog slikara. Neobino je, medjutim, da na slici ne vidimo nicije oci: tuga se izrazava na taj nacin sto su oci svih skrivene, tek jedna suza na licu svetice svedoci o zalosti. Ovo izostavljanje ociju, njihovog dinamizma, kao da nam sugerise kako nema nikakvog varanja u smrti sveto Sebastijana ni u tugi koja je nastala u suocavanju sa tom smrcu.
Odakle nam ova pomisao? Ako pogledamo drugu De la Turovu sluiku- na kojoj svetlost nije tako mutna-prepoznajemo da nas slutnja dobija opravdanje. Jer slika koja nosi naziv La Tricheur, nastala u periodu izmedju 1633 i 1639 godine, ulje na platnu, koja se nalazi u Luvru i koju na engleskom zovu The Cheater a na nemackom Der Falshopieler, prikazuje nam zapanjujuce intenzivnu igru ociju. Ali, onaj koga varaju, koji se nalazi na desnoj strani slike, suvise je zagledan u svoje karte, suvise usresredjen na ono ispred sebe, suvise ne zainteresovan za sve oko sebe, da bi mogli jasno videtti njgove oci. Bogato obucen mlad covek , iza kojeg se nalazi svetla pozadina sto nam pokazuje da je odabran da bude zrtva prevare, dok se tamna pozadina rasprostire iza varalica, pretstavlja ne ophodan deo umetnicke zamisli, ali ne i njen odlucujuci domasaj. Jer, psiholosko i znacenjsko srediste slike usmereno je ka figurama troje varalica: dve zene nastoje , dok ga posluzuju vinom, da ga lise novca sa stola, kao sto muskarac po kome je slika imenovana krije keca karona iza ledja.
Ali, njihovu medju zavisnost, koju jeDe la Tur naznacio kroz psiholosku suptilnost pokreta njihovih ruku, odlucujuce izrazava igra ociju: Svako gleda u drugom pravcu, napetost je ispunila ovaj cas tisine, pogledom prate jedni druge, kao da nesto sumljaju, kao da su na zrtvu zaboravili, skrivanje karata ucestvuje u varanju kao i sluzenje vinom.Sta medjutim, znaci ako na ovaj nacin posmatramo De3 la Turovu sliku? U tom slucaju je dopusteno pretpostaviti da je zrtva samo istoriski rekvizit slike, svakako neophodan, dok je univerzalnost slike polozena u figure varalica. To postaje jos naglasenije ako zamislimo sliku bez figure prevarenog. Onda tada dobija potpuno moderno svojstvo: izostavljanjem prevarenog, odjednom svi postaju prevareni.Jer, razrusena je suptilna igra samih varalica ,ona je ostavljena bez spoljasnjeg tezista,oslobodjene su sile samog varanja kao takvog,dolazi do eksplozije njegovog jezgra: ne zna se vise ka kome je varanje usmereno, ko koga vara, predhodni pogledi saradnje postali su pogledi nepoverenja.
To znaci da je ospoljeno duplo dno De la Turove slike, ono sto je u njoj potisnuto, premda ne prestano dejstveno. Dok su-sa figurom prevarenog-medjusobno povezane teznjom da nekog prevare , dok oni saradjuju vodjeni tom svhom, dotle su-bez te figure-otkriveni njihovi istinski odnosi:oni nicim vise nisu povezani, oni se uvek istovremeno medjusobno varaju,oni vise ne upravljaju sobom zato sto varanje- kao takvo , kao dejstvo oslobodjeno svrhe- vlada njima. Njihove oci se razilaze ne zato sto prate sve oko sebe nego zato sto prate jedni druge, u strahu medjusobne prevare.Onaj koji gleda u posmatraca, koji krije keca karona, ne upucuje nas da saucestvujemo sa prevarenim nego nas kontrolise u strahu da ga ne prevarimo, da sa ne ocekivane strane ne dodje nevolja.Tako se osvedocavamo u lebdivo i ne zadrzivo rasprostiranje varanja: sveobuhvatnost varalica prenosi se u posmatraca. Odjednom su u strukturu varanja obuhvaceni svi: i akteri, i posmtraci, i vreme. Tu vise nama mesta za sarm.
Moralistički fragmenti, Milo Lompar
No comments:
Post a Comment