Francesko Petrarka

LXXXVIII


Smrt ne moze slatko lice gorkim cinit,
al od slatka lica smrt slatka bit moze,
ona koja dobrom sve mi misli proze
vodjom moze biti, mrtvim me ucinit.

A onoj sto znase svojom nogom strti
tartarska vrata, koja krivi svoje
na stedjase, jaca smrcu hitije moje;
drag mi tvoj dolazak, dakle dodji, smrti!

I ne kasni jer je tvoje vreme doslo,
a da i nije, smrcu nje bi bilo,
jer bavljenje njeno na zemlji je proslo.

Otkad ona podje ja ne zivim vise,
gde je ona bila meni bese milo,
koraci se moji sa njenim ustavise.

Francesko Petrarka