....da se sete u bilo kom gradu se nalazili da je proslost jedna laz, da pamcenje nema povratka, da je svako staro prolece nepovratno i da je cak i najludja i uporna ljubav samo prolazna istina....
...Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.
G.G. Markes, Sto godina samoce
Ne volim termin najdraža knjiga, jer u pravilu svaka te dotakne ili uzruja ;) na svoj način. Najgore što se knjizi može dogoditi jest da te ostavi ravnodušnim. Ali kad bih se baš morala odlučiti za jednu, bila bi to Sto godina samoće. Općenito volim latinoameričke pisce, boje, mirise, zvukove, memlu, vlagu, strast koja izvire iz njihovih knjiga.
ReplyDelete