Paolo Maurensig, Cuvar snova

by:George Taylor

Ono sto me je cinilo potistenim nije bilo moje jos uvek slabasno fizicko stanje, vec nesto slicno ljutnji zbog pretrpljene teske uvrede. Zivot me je ponizio a ja nisam uspevao da mu oprostom. Bilo je to poput prevare voljene zene: prevara izvedena nehoticno ali pracena najsurovijim ruganjem. Oh, zivot posle onoga sto se dogodilo medju nama, nije vise nikada mogao da postane ono sto je nekada bio.

Smrt nas plasi zbog toga sto ce nase telo biti unisteno, a ne plasimo se gubitka svesti. Ukoliko bi se plasili gubitka svesti plasili bi se i sna, kao i smrti same. Pa ipak svake noci ljudi se prepustaju gubitku svesti, ne pitajuci se kuda svest odlazi tokom sna. Po nekima odgovor je jasan: kuda odlazi muzika kada su violina i gudalo stavljani u futrolu? Time mislim da kazem sledecu stvar: Kada se telo odmara, ono je poput muzickog instrumenta koji niko ne svira. Ali ovu ma koliko domisljatu primedbu, moglo bi se odgovoriti da muzika ne odlazi nikuda i da onda kada se ne moze cuti, ona postoji u mislima onoga koji je svira; to podrazumeva da osim gudala i violine postoji i muzicar. Covek se ne boji jer je u stvari delimicno uspavan, tako da prelazi iz sna u san.

I ja se ponekada prepustam struji snova. Bez povremenog melema zaborava, zivot bi bio nepodnosljiv. Biti bez prestanka svestan, to bi bilo pretesko breme. Snovi su za nas isto sto i atmosfera za Zemlju, oni filtriraju svetlost cineci je podnosljivom.

 Paolo Maurensig,  Cuvar snova