Ezen Jonesko

UMORNI ČOVEK

Neko je otkidao od njega
Pomalo.

Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.

U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.

Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.

Umorni čovek
Prepustio se sudbini.



ZEMLJA OD KARTONA I VATE

U toj zemlji ne razlikuje se kamen
Od ptice ili duše:
Od vate su i od kartona.

Ko želi nek izvadi dušu
I stavi je sa strane
I nek je posmatra kao strano biće:
Video sam duhove drveća, ptica, ljudi.

Ljudi–lutke pevaju nemu molitvu:
Njihov Gospod Bog nosi belu bradu.
Ljudi–lutke i duše od vate!
Osmesi od testa!
Drveće od gume!
Oči nevine i oštre.

Boje su blede, ne vrište.
Prostor od dva kubna metra.
Vatra je crvena marama, u ruku da je uzmeš.
Ovu zemlju po kartonu našvrljalo je dete.
Dete sanja: ne budi ga.

Ezen Jonesko

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

Da li sam ikada ranije bio u Brizu? Gde magla leluja medj tornjevima poput snenog tamjana? Sivi grad, tuzan kao grob post hrizantemama na kome se maglustina poput cilima preliva preko fasada... Moja dusa je brisala stakla u tranvaju da bi se utopila u pokretnu maglu farova. Magla, moja neokaljana sestra, Gusta, neprozirna magla koja obavija zvuke i pomaze bezoblicnim duhovima da se rode... Na kraju sam stigao do dubokog ponora i ugledao izuzetno visoku figuru umotanu u plast. Lice joj se belelo poput snega. Zovem se Artur Gordon Pim. Zvakao sam maglu. Duhovi su prolazili, dodirivali me i izcezavali. U daljini su se videle svetiljke koje su svetlele poput varljivog ognja na groblju. Neko koraca pored mene al ne cujem nikakve zvuke, kao da je bosonog, hoda bez cipela, bez sandala, bez potpetica, pramen magle dodiruje mi obraz a tamo dole , na pristanistu, cuju se urlici razularenih pijanica. Pristanistu? To ne tvrdima ja, vec cujem glasove.
Magla se prikrada sitnim macijim sapama. Magla je bila takva da je izgledalo kao da je svet iscezao.

Delic prve strane Tajanstvenog plamena kraljice Loane, Umberta Eka, sa citatima drugih pisaca koji nisu navedeni precizno pa necu ni ja da nagadjam...

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Davno nisam sama nesto pisala ovde...Cutolaog sam.....sta cu. Moje danasnje raspolozenje je vrlo slicno citatu koji cu napisati, zelela sam to da kazem....objasnim...mracan je isuvise da bi isao bez nekog komentara....
... I miss you.....


Jedno kisno popodne na istocnom obronku groblja Monzuik, s pogledom na more kroz sumu nemogucih mauzoleja, sumu krstova i nadgrobnih ploca s likovima lobanja i dece bez usana ili pogleda, koje je zaudaralo na smrt; siluete dvadesetak odraslih, kojih sam jedino uspevao da se secam kao crnih odela natopljenih kisom, i ruka mog oca koja stisce moju prejako, kao da tako zeli ucutkati svoje suze, dok suplje reci nekog svestenika padaju na onu mermernu grobnicu u koju su tri grobara bez lica gurali jedan sivi sarkofag, po kome je klizio pljusak kao rastopljen vosak i u kome sam ja verovao da cujem glas moje majke kako me doziva , preklinjuci me da je oslobodim iz onog zatvora od kamena i crnila, dok sam ja samo umeo da drhtim i mrmljam bez glasa ocu da mi ne stisce toliko ruku, da me to boli a onaj miris sveze zemlje, zemlje od pepela i kise, prozdirao je sve, miris smrti i praznine.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Grejam Grin, Kraj jedne ljubavne price

....Probudio sam se tuzan zbog njenog promisljenog saveta koji mi je jos uvek zvonio u usima, a vec tri minuta posle budjenja njen glas na telefonu rasprsio je moju tugu. Nikada ni pre ni posle nisam upoznao zenu koja je mogla da promeni celo moje raspolozenje samo obicnim telefonskim pozivom, a kad bi usla u sobu ili me dodirnula rukom, istog trenutka bi uspostavila apsolutno poverenje koje bih izgubio cim ostanem sam.

Grejam Grin, Kraj jedne ljubavne price

Franc Kafka, Odluke

Odluke


Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A. ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega.

Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.


Franc Kafka

Salman Rusdi, Deca ponoci

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Ono sto je stvarno i ono sto je istinito nije neminovno isto.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s`ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Kad vam se rodi prvo dete- rekao je- i vi cete postati stvarni.

Cuvaj tajnu i ona ce se ukiseliti u tebi, od onog o cemu cutis zaboli stomak.

Ljudi su kao macke,- kazao sam sinu- ne mozes nicemu da ih naucis.


Salman Rusdi, Deca ponoci

Ernesto Sabato, Pre kraja

Kad me zaustave na ulici, na trgu ili vozu, da bi me pitali koje knjige treba citati uvek im kazem: "Citajte ono sto vas uzbudjuje, to ce biti jedino sto ce vam pomoci da podnesete svoje postojanje."


Onako kako se priblizavamo smrti, tako se naginjemo ka zemlji. Medjutim ne zemlji uopsteno, vec onomkomadu, onom najdaljem al tako voljenom komadu zemlje na kom je proteklo nase detinstvo i za kojim toliko ceznemo.




...Svet kao da koraca ka sopstevenom raspadanju, dok nas zivot posmatra, otvorenih ociju, gladne od tolike covecnosti.

Izgubljen u svetu tunela i hodnika, stramputica i racvanja, medju mutnim pejzezima i mracnim uglovima, covek drhti pred nemogucnoscu svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.

Ernesto Sabato, Pre kraja