Anatol Frans, Epikutov vrt

Rod ljudski nije podlozan neogranicenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizicki i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.Bilo je vreme kada nasa planeta nije bila pogodna za coveka: ona je bila suvise topla i suvise vlazna. Doci ce i vreme kad mu vise nece pogodovati: bice suvise hladna i suvise suha. Kad se sunce bude ugasilo, sto ne moze izostati, davno pre toga zemlja ce biti biti bez ljudi. Poslednji bice isto tako nesposobni i glupi kao sto su bili prvi. Oni ce zaboraviti sve vestine i sva znanja. Oni ce se bedno ispruziti u pecinama, ukraj glecera cije ce providne gromade tada klizati nad iscezlim rusevinama varosi u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe bice izumrle od zime: i jele ce vladati same na sledjenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, ocajni, ne shvatajuci da su to, nece nista znati o nama, nista o nasem geniju , nista o nasoj ljubavi, a ipak oni ce biti nasa novo rodjena deca i krv nase krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, odrzace im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnozenim oko njihovih pecina. Narodi i plemena bice iscezla pod snegovima i ledom, sa varosima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojace. Zene, deca, starci, ukoceni jedan preko drugog, videce kroz otvore njihove pecine kako se nad njihovim glavama tuzno uspinje jedno tamno sunce po kome ce, kao po ugarku koji se gasi protrcavati ridji plameni, dok ce zaslepljujuci sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto sta ce se videti: ali, u svojoj gluposti, oni cak nece znati da vide nesto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustice bez mrznje i bez ljubavi u dusmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja ce produziti da se kotrlja, noseci kroz cutljive prostore pepele covecanstva, Homerove poeme i uzvisene odlomke grckih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikava misao vise nece poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se dusa toliko usudjivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko moze reci da druga kakva misao nece doci do svesti o sebi i da taj grob u kome cemo mi pocivati nece biti kolevka jedne nove duse? Kakve duse, ja ne znam. Duse insekta, mozda.

Anatol Frans, Epikutov vrt, 1895 god.