Elefants in Sunset by Dionys Moser...Secaju se, da, da, secaju se... Ali secanje je samo vrsta mastanja oslonjenog na stvarnost i ogranicenog istorijom. Svako stvara sopstvenu istoriju, svako izmislja sopstvenu stvarnost. Dobro znate da cezara i Augusta ima onoliko koliko ima istoricara, da Francuska revolucija nija ista sa svakog gledista i da Karlo Veliki nije imao bradu. Najteze je oziveti proslost, njen jedinstven miris, izgled, njene tajne. Tesko nam je da se setimo onog sto nam govore knjige, iskopine, tradicija, hronike, memoari ocevidaca koji su takodje subjektivni. Mi izmisljamo svoju proslost.
Vreme se sastoji od dve gromade koje se podozrivo merkaju: proslosti i buducnosti. Izmedju njihmajusno, ukljesteno, nervozno, drhtavo, kao nekakav zele ili patispanj, stoji nesto sto neprestano nestaje: sadasnjost.
Sasvim je jasno da sadasnjost ne postoji. Sadasnjost je granica, asimptota, mit. Ona postoji samo kao namera, kao uspomena. Ona je potpuno odsutna. Samo sto izgovorite sadasnjost, hitronoga sadasnjost vec je proslost. Sadasnjost je samo pena, ona opsiva talas proslosti koji poreplavljuje buducnost. Jedan od omiljenih Borhesovih pesnika negde je napisao:
Trenutak u kome govorim vec je daleko od mene.
Zan d' Ormeson, Prica Jevrejina lutalice
No comments:
Post a Comment