Alber Kosri, Boja prljavstine

Kairo Market Street by Agnieszka Baldwin

Stojeci na pragu prostorije koja obicno sluzi kao prijemni salon za ozaloscenu porodicu, Karamalah je puseci cigaretu gledao u daljinu, u vrh Mokatam, ciji su ogranci, utonuli u izmaglicu od vrucine, izgledali kao krajnji horizont koji mu se pruzio pred ocima. Jednog dana, mislio je, otici ce da zivi tamo gore, u neku kolibu, kao pustinjak koji posmatra covecanstvo spokojno i saucesnicki. Ali to je bila samo idaelisticka zamisao jer je znao da ne bi mogao da se udalji od ljudi i njihove grdobe. Razmiljao je bez prestanka o kukavicluku naroda i njegovoj potcinjenosti bezocnosti nepravednih vladara. To pristajanje da se udovolji tiranima, koje se cesto granicilo sa slepom odanoscu, izazivalo je u njemu neprestano cudjenje. Bio je sklon da poveruje da je veci deo ljudi upravo tezio ropstvu. Dugo se pitao zahvaljujuci kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imucnih moglo tako siriti i napredovati na svim kontinentima. Treba reci da je Karamalah pripadao onoj kategoriji pravih aristokrata koji su odbacili kao stare prnje sve vrednosti i dogme koje su tokom vekova utvrdile te odvratne persone kako bi odrzale svoju dominaciju. Pa tako, cinjenica da su ti smrdljivi psi uspevali da odrze svoju moc na planeti nije niucemu mogla da oslabi njegovu radost zivljenja. Naprotiv, njihove glupe i kriminalne akcije su za njega bile neiscrpni izvor zabave. Do te mere da je ponekad priznava da bi zbog licnog zadovoljstva zalio nestanak te bagre jer se plasio dosade koja bi nastala u ljudskom rodu onda kada bi se svet konacno resio te gamadi.

Alber Kosri, Boja prljavstine