Jedina od svih prica iz " Dvorske hronike" koja mi se svidela bila je ona o spanskom kralju, koji je gotova sav izgoreo zato sto nije bilo dovoljno vremena da ministar predsednik naredi ministru dvora da zatrazi od velikog nosioca zlatene palice palice da naredi pazu iz pratnje da zamoli sefa posluge da izda naredjenje pocasnoj sobarici da donese kofu vode za gasenje njegovog velicanstva.
Niko od nas ne bi smeo biti uveren da nije snob.Bas ta sigurnost pomalo mirise na nadmenost, a biti nadmen znaci biti snob. Priroda je u sve drustvene slojeve, pocev od ulizice pa sve do tirana, rasporedila veoma cuda i raznolik rod snobova. Ali zar nema dobrih priroda, neznih srdaca, ni skromnih, prostih i istinoljubivih srdaca?
Vidim na primer starog Fonija kako se staklastih, bez izraznih ociju i sa vecito istim udvorickim osmehom sunjapo klupskom prostorijama; on se ulaguje svakome koga sretne, rukuje se s` vama, srdacno vas pozdravlja i pokazuje najdublje interesovanje za vase zdravlje . Vi znate da on nije iskren i da je nitkov , a i on zna da vi znate. Ali on vam se izmigolji i ode dalje ostavljajuci svugde za sobom trag svog laskanja. Ko ce prodreti u tajnu tog coveka? Sta od ovozemaljskog blaga moze dobiti od vas ili od mene? Ne znate sta se zbiva pod tom iskezenom mirnom maskom. Osecate samo nejasnu nagonsku odvratnost koja vas opominje da se pred vama nalazi nitkov ali Fonijeva dusa ipak i dalje ostaje tajna za vas.
Vilijam Takeri, Knjiga o snobovima
No comments:
Post a Comment