Televizija nas stavlja na Tantalove muke, cini nas zavisnim. Mislim da dejstvo televizije, nesto izmedju magicnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne kolicine svetlosti koja nas privlaci svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje na insekte, pa cak i na krupnije zivotinje. A tada, ne samo da nam tesko polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari. Neku ulicu sa ogromnim stablom tipa (vrsta drveta), bezazlene oci neke starice, oblake u smiraj dana. Cvetanje aromaticne mire usred zime ne privlaci paznju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uzivaju u cvetovima hakaranda. Cesto sam bivao iznenadjen cinjenicom da se ljudi ponekad vise dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom zivotu.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam nece dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je sto nam se cini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogucnost ljudskog suzivota i, sto je jednako opasno kao i ovo, cini nas bezvoljnim. U brojnim intervijuima sam, modifikujuci Marsove reci, ironicno kaza da je " televizija opijum za narod". Ja to stvarno mislim, jer covek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi nista od onoga sto trazi ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i ucini nesto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da procitramo knjigu, da popravimo neto u kuci dok slusamo muziku ili ispijamo caj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popricamo sa ukucanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaza, na koju se navikavamo kao "u nedostatku neceg boljeg". Monotono sedenje pred televizorom anestezira cula, umrtvljuje um, skodi dusi.
Ernesto Sabato, Otpor
No comments:
Post a Comment