Beleske Knjiskog Moljca

Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

2011-05-01T09:13:00.000+02:00

Juce je preminuo Ernesto Sabato.
R.I.P.

S` obzirom na ustrojstvo sveta, gajimo nadu u dogadjaje koji bi nam, ukoliko se dese, doneli samo razocarenje i gorcinu.Stoga se pesimisti regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi covek imao mracno vidjenje sveta, morao je u taj svet i njegove mogucnosti verovati, jos cudnije i paradoksalnije je sto pesimisti nakon razocarenja , nisu stalno i sistematski liseni nade, nego se u izvesnom smislu, cini da su spremni da u svakom trenutku obnove svoja nadanja mada to skrivaju pod crnim plastom preispoljenih mrguda, jer osecaju neku vrstu metafizickog stida; kao da je pesimizmu da bi vazda bio jak i istrajan , povremeno potreban podsticaju u vidu novog i surovog razocarenja.

Svet ne spasavaju ideje, intelekt ni razum, nego nesto sasvim drugo: one nerazumne covekove nade, njegovo upinjanje da prezivi, njegova zelja da dise dokle god moze, njegovo malo, tvrdoglavo i smesno junastvo spram zle kobi. Ako je strepnja iskustvena spoznaja Nistavila, nesto kao ontoloski dokaz Nistavila, zar nade ne bi mogle da budu dokaz skrivenog smisla postojanja, nesto za sta se vredi boriti? A posto je nada jaca od strepnje (jer je uvek pobedjuje, inace bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj skriveni smisao ne bi mogao da bude istinskiji od famoznog nistavila.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

2011-04-05T11:30:00.001+02:00

tea__books__autumn__by_katharinamarie

Ubila ga je odanost ljudima koji su ga, kada je na njih dosao red izdali. Nikada se nemoj uzdati ni u koga, Danijele, posebno ne u ljude kojima se divis. Oni su ti koji ce ti zadati najgore udarce.

- Je li istina da nisi procitao ni jednu od ovih knjiga?
- Knjige su dosadne.
- Knjige su ogledala: u njima vidis samo ono sto vec nosis u sebi. - odgovori Hulijan

Bea kaze da umetnost citanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj mozemo da pronadjemo ono sto vec nosimo u sei, da u citanje unosimo mozak i dusu , a da su ta dobra svakim danom sve redja.

...godine su prosle u miru. Sto je pranije vreme brze prolazi. Zivot bez smisla prolaze kao vozovi koji ne staju na tvojoj stanici.

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

2011-03-17T21:04:00.000+01:00

Stari ljudi cesto misle da imaju vidse vremena nego mala deca koja pred sobom imaju citav zivot.

Slicnost izmedju novinara i reditelja je sto su jednako radoznali. A slicnost izmedju politicara i dece je da ih stalno sacekuju sa osetljivim pitanjima na koja nije bas uvek lako odgovoriti.

Kad bi sve sto se desilo u istoriji Vasione bilo postavljeno u vremensku semu jednog jedinog dana, Zemlja bi nastala tek kasno popodne. Dinosaurusi bi nastali nekoliko minuta pred ponoc. A ljudi bi postojali samo dve poslednje sekunde.

Pokusaj da se razume kosmos moze se mozda uporediti sa uklapanjem svih delova slagalice. Iako je, mozda, podjenako rec o menatlnoj, ili duhovnoj zagonetki, i moze se desiti da odgovor lezi u nama. Jer mi smo ovde. Mi smo ovaj svet. Mozda nase stvaranje jos nije zavrseno. Fizicki razvoj ceoveka, je normalno morao predhoditi psihickom. I mozda su fizicka svojstva ove Vaseljene samo spoljasnost, materijal neophodan za sveobuhvatnu kosmicku samospoznaju.

Tri citata o prijateljstvu

2011-03-06T17:19:00.000+01:00

Friends_by_lieveheersbeestje

Mislilac sedne da pise, i sve predhodne godine razmisljsnjs ne donesu mu jednu jedinu valjanu misao ili srecno odabran izraz; ali, ako mora da pise pismo prijatelju - rojevi tananih misli pristizu sa svih strana, zaodenuti u birane reci.

Ralph Waldo Emerson

Svi smo mi jednom susreli neciji pogled i osetili prepoznavanje koje je moglo biti zacetak prijateljstva. Al, svetlo se promenilo, voz je krenuo, gomila nas je razdvojila...i nikada necemo saznati sta se moglo zaista dogoditi.

Pam Brown

Kakva korist od onog kome smete da se obratite samo biranim recima?

Elizabeth Bibesco

friends_by_Mejjad

Sigmund Frojd pismo upuceno Lu Andreas-Salome

2011-01-28T16:21:00.001+01:00

Midnight_train_by_oriontrail

Bec, IX, Bergase 19

6.01.1935

Moja draga Lu,

...Danas mogu da dopunim ono sto vec znate o mom poslednjem eseju. Potekao je iz zelje da saznam sta je, u principu, bilo presudno za stvaranje jevrejskog kararktera i dosao sam do zakljucka da je Jevrejin delo coveka, Mojsija. Ko je bio taj Mojsije i sta je on ucinio? Na to pitanje odgovorio sam nekom vrstom istorijskog romana. Mojsije nije bio Jevrejin, vec ugledni Egipcanin, visoki ciniovnik, svestenik, mozda princ kraljevske dinastije, vatreni pobornik monoteisticke vere vere koju je faraon Amenhotep IV, 1350. godine pre nove ere, proglasio zvanicnom religijom. Kada se faronovom smrcu ta nova religija srusila i osamnaesta dinastija ugasila, preterano ambiciozni Mojsije izgubio je svaku nadu i odlucio da napusti svoj rodni kraj i nadje novi narod koji ce obrazovati u dudhu velicanstvene religije svog gospodara; pristao je cak i na to da se nastani u nekom semitskom plemenu koje je doslo na te prostore u isto vreme kad i Hiksi, postao je njihov vodja , pomogao im da se oslobode ropstva, podario im religiju, verovanje u spiritualizovanog Atona, i uveo, kao znak vernosti i nacin raspoznavanja, obrezivanje koje su Egipcani praktikovali, a koje ce se i kod njih ustaliti. Ono cime su se kasnije Jevreji hvalili, da je bog Jahve uzeo bas njih za izabrani narod i izbavio ih iz Egipta, bilo je tacno, ali za Mojsija. Time sto ih je izabrao i dao im novu relihiju, stvorio je Jevrejina.

Taj Jevrejin je, kao nekada Egipcanin, podjednako tesko prihvatio verovanja i zahteve Atonove religije. Jedan uceni hriscanin,. Selin, tvrdio je, ne bez osnova, da je Mojsije ubijen nekoliko decenija kasnije u nekom narodnom ustanku i da je njegova religija odbacena. Skoro je sigurno da je to pleme po povratku iz Egipta bilo primorano da se ujedini sa drugim, slicnim plemenima koja su zivela u Midiji (izmedju Palestine i zapadne obale Arabijskog polu ostrva) i koja su tu prihvatila obozavanje jednog boga tipa Vulkana koji boravi na Sinajskoj gori. Taj primitivni bog Jahve postao je nacionalni bog jevrejskog naroda. Ali Mojsijeva religija nije bila potpuno ugasena, ostalo je nejasno secanje na nju i njenog stvaraoca; tokom vekova, slika Mojsijevog boga stopila se sa Jehveom, i tom novom bogu pripisivano je oslobadjanje naroda iz Egipta, a Mojsije je positovecen s Jehveovim svestenicima u Midiji koji su doneli ucenje o tom bogu i Izrael. U stvarnosti Mojsije nikada nije cuo za Jehvea, Jevreji nikada nisu presli Crveno more i nikada nisu isli na Sinajsku goru. Jehve je skupo platio nametanja Mojsijevom bogu. Stariji bog je uvek bio prisutan u pozadini; za sest do osam vekova, Jehve je postao slika i prilika Mojsijevog boga. Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugusene tradicije. Ovo je tipican proces stvaranja jedne religije koja nije nista drugo do ponavljanje neke druge, jos primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moc vracanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaicnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji covecanstva. Vec sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sazimam u jednoj recenici: ono sto religiju cini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istoriska istinitost.
E pa, vidite, Lu, tu recenicu koja me potpuno odusevila nemoguce je danas izreci u Austriji a da vlada, vecinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A jos nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istoriski osnovi price o Mojsjiju nisu dovoljno cvrsti da budu baza mojoj nepogresivoj intuiciji. Stoga cutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to resenje problema koji m je progonio citavog zivota.
Izvinite sto Vas opterecujem time.

Vas Frojd

Rainer Maria Rilke

2011-01-18T22:14:00.000+01:00

The_Wind_by_babyinblue

Isunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kisnim ulicama cini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrecnu, spasenu dusu.

Posto-poto hocu da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je zurno kuci
I zatvaram u dubinu noci
Kao zlatni kovceg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranicno bogatstvo
Kakvo noc nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Vise ga ima nego sto je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

Rainer Maria Rilke,
Rilikeovo pismo upuceno Lu Andreas-Salome Minhen juni 1897

Fransoaz Ziru, Lu; prica o slobodnoj zeni

2011-01-13T23:34:00.000+01:00

Cini mi se da bi se danas moglo reci: slobodna zena je ona zena koja ume da odlucuje o svom zivotu. To je najbolja definicija koju je moguce dati. Biolozi ce reci da je , izmedju bremena gena od kojih se sastojimo, bremena vaspitanja koje nam je usadjeno i bremena drustvenog polozaja koji nam je nametnut rodjenjem, prostor slobodnog odlucivanja ostavljen ljudskom bicu uzan. Svakako jeste, ali sve pokazuje da on postoji i da u okviru tog prostora odlucujemo o svom zivotu. U slucaju potrebe, mozemo vise puta da promenimo odluku: svako ima pravo da pogresi Od petnaeste do sezdeset pete godine, kada kod zena prestaje svaka seksualna zelja, kako tvrdi Lu kaoja se u to razume, imamo dovoljno vremena da se bavimo jednim ili dvama poslovima, da vidimo mnogo sta , da volimo i prestanemo da volimo nekoliko muskaraca, da se smejemo i placemo ili pak posvetimo, ako imamo takve sklonosti, pedeset godina zivota voljenom zivotnom saputniku vetropiru koji se posle svakog neverstva vrati kuci kao da je na lastisu- i jednog dana je konacno nas, star i nemocan...
Ako smo tu sudbinu sami izabrali, a nije nam nametnuta , ako ne trpimo porodicni i drustveni pritisak, pritisak profesionalnog okruzenja i kruga prijatelja- svih onih koji u svakoj prilici veruju da bolje od nas znaju sta je za nas dobro- ukratko, ako ne dopustimo da drugi "upravljaju" nama, slobodni smo.Sto ne znaci da su eventualne greke iskljucene, ali ih bar cinimo slobodno!

Fransoaz Ziru, Lu prica o slobodnoj zeni

Fransoaz Ziru, Lu; prica o slobodnoj zeni

2011-01-03T22:26:00.000+01:00

Uopste mi nije jano ko smo to mi. Ja jedino o sebi ponesto znam. Niti mog da zivim po nekom uzoru, niti mogu drugima da posluzim kao neki primer, ali sasvim sigurno mogu da zivim svoj zivot, i to nameravam po svaku cenu. Takvim ponasanjem ne zastupam nikakav princip, vec nesto mnogo cudesnije, nesto sto je u meni, sto vri od zivota, sto je puno radosti i samo gleda kako da se iskrade...
Lu Andreas- Salome

Treba li spaliti Frojda? Uvek je moguce pokusati. S Isusom, Marksom i Ajnstajnom, Frojd cini jevrejsku cetvorku koja je zasigurno napravila najveci haos u svetu, naoruzan, kao i ostala cetvotica, jedino svojim duhom. Ali ono sto su sva cetvorica ubacili u mozak i svest svih nas, ukljucujuci i one koji veruju da ih to nimalo ne dotice, prozima nase sveukupno ponasanje, pa cak i nas recnik. Onda, posto se vec mora ziveti sa njima, bolje je pokusati upoznati ih kako bismo ih, ako je moguce, prevazisli i videli sta dolazi posle. " Svi mi gacamo po blatu, a retko poneki gledaju zvezde", podvlaci Oskar Vajld. Oni sto gledaju zvezde vode igru...

Lu Andreas- Salome nije niti model, niti primer koji treba slediti, vec je jednostavno prva zena koja je uspela da zivi u skladu sa svojim bicem.

Fransoaz Ziru, Lu prica o slobodnoj zeni

Alber Kosri, Boja prljavstine

2010-12-19T23:32:00.000+01:00

Svi znaju sta je istina, ali ta istina ne moze da se unovci. Da li mozes da zamislis one gadove koji kontrolisu informacije kako prodaju istine? U najboljem slucaju, svi bi im se rugali. Iz prostog razloga: istina nema buducnost, dok je laz nosilac velikih nada.

Treba da znas da je cast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila valdajuca klasa kako bi i najsiromasniji siromah medju siromasima mogao da se hvali da ima neko nepostojece dobro koje nikoga nista ne kosta.

Alber Kosri, Boja prljavstine

Markos George Hionos

Alber Kosri, Boja prljavstine

2010-12-17T23:10:00.000+01:00

Kairo Market Street by Agnieszka Baldwin

Stojeci na pragu prostorije koja obicno sluzi kao prijemni salon za ozaloscenu porodicu, Karamalah je puseci cigaretu gledao u daljinu, u vrh Mokatam, ciji su ogranci, utonuli u izmaglicu od vrucine, izgledali kao krajnji horizont koji mu se pruzio pred ocima. Jednog dana, mislio je, otici ce da zivi tamo gore, u neku kolibu, kao pustinjak koji posmatra covecanstvo spokojno i saucesnicki. Ali to je bila samo idaelisticka zamisao jer je znao da ne bi mogao da se udalji od ljudi i njihove grdobe. Razmiljao je bez prestanka o kukavicluku naroda i njegovoj potcinjenosti bezocnosti nepravednih vladara. To pristajanje da se udovolji tiranima, koje se cesto granicilo sa slepom odanoscu, izazivalo je u njemu neprestano cudjenje. Bio je sklon da poveruje da je veci deo ljudi upravo tezio ropstvu. Dugo se pitao zahvaljujuci kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imucnih moglo tako siriti i napredovati na svim kontinentima. Treba reci da je Karamalah pripadao onoj kategoriji pravih aristokrata koji su odbacili kao stare prnje sve vrednosti i dogme koje su tokom vekova utvrdile te odvratne persone kako bi odrzale svoju dominaciju. Pa tako, cinjenica da su ti smrdljivi psi uspevali da odrze svoju moc na planeti nije niucemu mogla da oslabi njegovu radost zivljenja. Naprotiv, njihove glupe i kriminalne akcije su za njega bile neiscrpni izvor zabave. Do te mere da je ponekad priznava da bi zbog licnog zadovoljstva zalio nestanak te bagre jer se plasio dosade koja bi nastala u ljudskom rodu onda kada bi se svet konacno resio te gamadi.

Alber Kosri, Boja prljavstine

Carobni breg, Tomas Man

2010-11-27T22:24:00.000+01:00

time by martybell

Sta je vreme?-Tajna - nematerijana i svemocna. Uslov sveta pojava; kretanje povezano i pomesano sa postojanjem tela u prostoru i njihovom kretanjem. Ali, zar ne bi bilo vremena da nema kretanja? Ni kretanja da nema vremena? Upitaj se samo? Je li vreme funkcija prostora? Ili obrnuto? Ili su oboje identicni? Dobro se pripitaj! Vreme je aktivno, ono ima glagolsko svojstvo, ono urodi plodom. Kakvim plodom? Promenom! Sada nije tada, ovde nije tamo, jer izmedju jednog i drugog lezi kretanje. Ali posto je kretanje, kojim se meri vreme, kruzno i u sebi zatvoreno, onda takvo kretanje i takvu promenu mozemo gotovo s istim pravom smatrati kao mir i nepokretnost; jer se tada stalno ponavlja u sada,tamo u ovde. Posto, dalje konacno vreme i ogranicen prostorni uz najocajnije naprezanje covek ne moze sebi da predstavi, on je odlucio da vreme i prostor "zamislja kao vecne i beskonacne" , smatrajuci ocevidno da ovo polazi za rukom, ako ne sasvim dobro, ipak nesto bolje. Ali, zar ovo uvodjenje vecnog i beskonacnog , sa gledista logike i racunice, ne znaci unistenje sveg ogranicenog i konacnog, njihovo relativno svodjenje na nulu? Da li je u vecnom moguce nizanje jednog za drugim, a u beskonacnom postojanje jednog pored drugog? Po nuzdi prihvatimo vecno i beskonacno, kako se s tim slazu pojmovi: udaljenost, pokret, promena, pa i samo postojanje ogranicenih tela u svemiru? To se svakako pripitaj!

Forma je samo cepidlacenje.

...cinio mi se da moral treba traziti ne u vrlini, to jest ne u razumu, disciplini, dobrom vladanju i cestitosti - vec pre na drugoj strani., hocu reci u grehu, u onom sto nas izlaze opasnosti, u onom sto nam skodi, sto nas upropascava, Cini nam se da je mnogo moralnije stradati, pa cak i svesno se upropastiti, negoli cuvati se. Veliki moralisti nisu bili ljudi vrline, vec pustolovi u zlu, porocnici, veliki gresnici, koji nas uce da se hriscanski priklanjamo pred bedom.

once upon a time______by_foureyes

Zak Prever, Pater Nostri

2010-11-18T13:28:00.001+01:00

Buttercups_and_Books_by_pinkparis1233

Pater Nostri

Oče naš na nebesi
Ostani gde jesi
A mi ćemo ostati na zemlji
Koja je nekad baš lepa
Sa tajnama Njujorka
Sa tajnama Pariza
Koje nisu ništa gore od tajni Svetog Trojstva
Sa onim malim kanalom Urk
Sa velikim Kineskim zidom
Sa rečicom Morle
Sa mentol bombonama
Sa Velikim ili Tihim okeanom
I sa ona dva bazena u Tiljerijama
Sa dobrom i nevaljalom decom
Sa drugih trista čuda
Koja su tu
Tek tako
Razbacana
Svakom nadohvat
Što se i sama nekad čude što su tolika čuda
Pa se prosto kriju
K'o gola lepotica što ne sme da se pokaže
Sa nepreglednim legijama
Nedaća sveta
Sa legionarima
Sa mučiteljima
Sa šefovima ovoga sveta
Sa šefovima i njihovim blefovima
Sa godišnjim dobima
Sa godinama
Sa divnim devojkama i matorim budalama
Sa sirotinjom koja je hrana topovima.

Zak Prever

Sinoc u nekoj seriji koju sam gledala je pomenuta ova pesma i danas sam je pronasla kod moje koleginice i imenjakinje Sanje na njenom blogu Odlomci i citati pa je prenosim odatle.

Tomas Man, Carobni breg

2010-11-03T17:56:00.001+01:00

By Richard Ramirez

Telo, ljubav, smrt- to troje cini samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija! Ali smrt, razumes, ona jednim delom ima vrlo rdjav glas, ona je nesto bestidno, zbog cega se crveni od srama; a sa druge strane to je sila vrlo svecana i vrlo velicanstvena- mnogo uzvisenija nego veseli zivot koji pravi pare i nabija mesinu- mnogo dostojnija postovanja nego napredak koji neprestano blebece- zato sto je smrt istorija i plemenitost i poboznost, i ono vecno i sveto sto cini da skinemo sesir i da hodamo na vrhovima prstiju...A isti tako, i telo i ljubav prema telu su nesto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na povrsini svojoj usled straha i stida od sebe samog. Ali ona je isto tako velika slava dostojna obozavanja, cudesna slika organskog zivota, sveto cudo obicaja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu to je isto tako krajnje covecansko interesovanje...

Tomas Man, Carobni breg

Tomas Man, Carobni breg

2010-10-22T13:32:00.001+02:00

Les grues by Baspunk

Analiza je dobra kao orudje prosvecenosti i civilizacije, dobra, ukoliko rusi glupa ubedjenja, odstranjuje prirodne predrasude i podriva autoritet, dobra, drugim recima, kad oslobadja, profinjuje, cini covecnijim i od robova stvara ljude zrele za slobodu. Ona je rdjava, vrlo rdjava, ukoliko staje na put delu, nanosi stetu zivotu u samom njegovom korenu, nemocna da mu da oblicje. Analiza moze da bude vrlo neukusna stvar, neukusna kao smrt, sa kojom ima veze uostalom - srodna je grobu i njegovoj odvratoj anatomiji.....

Tomas Man, Carobni breg

Justejn Gorder, Misterija pasijansa i Baraka (film)

2010-10-08T11:36:00.001+02:00

To sto su ljudi toliko obuzeti "natprirodnim" pojavama, prouzrokovano je jednim cudnim slepilo. Oni ne najmisteriozniju stvar od svih - naime to da postoji svet. Njih vise zanimaju Marsovci i leteci tanjiri nego celo to zagonetno delo postojanja koje se prostire pod nasim nogama. Ja ne verujem da je svet neka slucajnost, Hanse Tomase.

Razmisljao sam o tome da mi zivimo u jednoj cudesnoj bajci. Pa ipak vecina smatra da je svet "normalan". Zauzvrat su stalno u lovu na nesto nenormalno - kao sto su andjeli ili Marsovci. I to cine samo zato sto ne vide da je svet zagonetka. Ja licno osecao sam se sasvim drugacije. Meni je svet izgledao kao neki cudesan san. Ja sam upravo tragao za nekim razumnim objasnjenjem kako je sve to povezano.

Justejn Gorder, Misterija pasijansa
Baraka (1992), directed by Ron Fricke

Justejn Gorder, Misterija pasijansa

2010-09-30T12:16:00.001+02:00

Papir na kome pisem je kao splav za spasavanje, nepoznati sine. Splav za spasavanje mogu da nose vetrovii struje pre nego sto zaplovi ka nekoj luci u daljini.

Dzoker je mala luda koja je drugacija od svih drugih. On nije ni tref ni karo, ni herc ni pik. On nije ni osmica ni devetka, ni kralj ni zandar. On je taj koji je van svega cega su drugi deo. On je smesten u istu kutiju kao i druge karte, ali im ne pripada. I zato se moze i ukloniti, a da nikome ne manjka.

Zar nisi razmisljao da mozda sebi nadjes neku novu zenu umesto da potrosis pola svog zivota da opet nadjes onu koja nije nasla sebe?
Prvo se ostro nasmejao, ali je onda rekao:
Mogu se sloziti da je to pomalo misteriozno. Na ovoj planeti zivi pet milijardi ljudi. I onda covek zavoli neko odredjeno bice i ne zeli da ga zameni nijednim drugim.

Justejn Gorder, Misterija pasijansa

Marina Ivanovna Cvetaeva, iz ciklusa Nesanica

2010-09-23T21:33:00.001+02:00

Nocas sam sama sred noćne jave -
Bez sna i bez doma - duše sive! -
Noćas imam sve ključeve i brave
Od kapija ove prestonice divne!
Nesanica me izbaci na put studeni -
O kako si mi divan, tamni moj Kremlju! -
Noćas ja, evo, ljubim u grudi
Ovu okruglu, ratničku zemlju!
Podiže se ne kosa, već krzno meko
Teški vetrovi u dušu se svale
Noćas žalim sve ljude planetom
Bilo da ih vole, bilo da ih žale

1 avgust 1916

book of oblivion by nairafee

Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet

15 avgust 1916

Marina Ivanovna Cvetaeva, iz ciklusa Nesanica

Justejn Gorder, Misterija pasijansa

2010-09-15T17:04:00.001+02:00

In-My-Darkest-Hour bz Nairafee

-1349- rece on prvo.
-Crna smrt- rekoh. Ja sam prilicno dobro znao istoriju, ali nisam mogao da pogodim kakve veze ima crna smrt sa slucajnoscu.
-Ok- rece on i onda krenu kao parni valjak. Ti sigurno znas da je polovina Norveske krepala tokom te velike epidemije kuge. Ali ima tu nesto sto ti ja nikada nisam ispricao.
Kad bi poceo na taj nacin, znao sam da skedi jedno dugo predavanje.
- Da li ti je jasno da si ti u to vreme imao mnogo hiljada predaka? - nastavi on.
Ja odmahnuh glavom sa nerazumevanjem. Kako je tako nesto moguce?
- Svako ima dvoje roditelja, cetvoro baba i deda, osmoro prababa i pradeda, sesnaestoro cukunbaba i cukundeda - i tako dalje. Ako racunas sve u nazad do 1349. godine, onda ih ima prilicno mnogo.
Ja klimnuh glavom.
- Onda je dosla epidemija kuge. Smrt je isla od imanja do imanja, a najgore su prosla deca. U nekim porodicama su umrla sva deca, u drugima je prezivelo jedno ili dvoje. Ti sam si, Hanse Tomase, imao mnogo stotina predaka koji su u to vreme bili deca. Ali nijedno od njih nije umrlo.
- Kako mozes biti tako siguran u to? - upitah ga zapanjeno.
On povuce dim iz cigarete i rece:
- Zato sto ti sedis tu i posmatras Jadransko more.
On je opet imao iznenadjujucu poentu zbog koje nisam sasvim znao kako da reagujem. Ali bilo mi je jasno da je upravu, jer da je samo jedan od mojih predaka umro kao dete, ne bi mogao da mi bude predak.
- Sansa da nijedan od tvojih predaka ne umre tokom odrastanja bila je jedan prema mnogo milijardi- nastavi on i pocev od tog trenutka reci su mu navirale na usta poput vodoskoka.-Jer shvatas, nije samo rec o Crnoj smrti . Naime, svi tvoji preci su odrasli i dobili decu, cak i u najgorim prirodnim katastrofama, cak i u vremenima kada je smrtnost bila ogromana. Mnogi su se, prirodno, razboljevali, ali su preziveli. Tako posmatrano, ti si Hanse Tomase, stotine puta bio za dlacicu udaljen od smrti. Tvoj zivot na ovoj planeti su ugrozavali insekti i divlje zivotinje, meteori i udari munja, bolest i rat, poplave i pozari, trovanja i pokusaji ubistva. Samo si u bitci Stiklestadu bio ranjen stotinama puta. Jer mora da je tvojih predaka bilo na obe strane, da, ti si tada, u stvari, ratovao sam protiv sebe i svojih mogucnosti da budes rodjen hiljadu godina kasnije. I ti zans da je to bilo tako i tokom poslednjeg svetskog rata. Da su tvog dedu tokom okupacije ubili dobri Norvezani, tada ne bi bili rodjeni ni ja ni ti. Poenta je da se to dogodilo milijardu puta unazad tokom istorije. Svaki put kad su strele padale kao kisa kroz vazduh, tvoje sanse da budes rodjen smanjivale su se na najmanju meru. Ali ti, Hanse Tomase, sad sedis ovde pod svodom nebeskim i razgovaras samnom! Shvatas li to?
- Cini mi se da shvatam- rekoh; u svakom slucaju shvatio sam koliko je bilo vazno to sto je na bakinom biciklu pukla guma dok je bila na Frolandu.
- Ja govorim o jednom jedinstvenom dugom lancu slucajnosti- nastavi cale- Taj lanac se fakticki proteze unazad sve do prve zive celije koja se podelila u dve i time oznacila pocetak svega onog sto i danas raste i nice na ovoj planeti. Sansa da se ne prrekine moj lanac u nekom trenutku tokom dve-tri milijarde godina toliko je mala da je gotovo nezamisliva. Ali ja sam ipak uspeo. Prokleto sam uspeo. Zauszvrat shvatam koliko sam imao fantasticno mnogo srece jer mi je dato da dozivim tu planetu jedno sa tobom. Ja shvatam koliko srece ima svako i najmanje stvorenjce na ovoj planeti.
- A sta sa onima koji koji nisu imali srece? - upitah ga.
- Oni ne postoje! - zaurla on- Oni ni9kad nisu rodjeni. Zivot je jedna ogromna lutrija u kojoj su vidljive samo srecke koje donose dobitak.

Justejn Gorder, Misterija pasijansa

Vilijam Takeri, Knjiga o snobovima

2010-09-08T22:24:00.001+02:00

5608_by_LILY_m

Jedina od svih prica iz " Dvorske hronike" koja mi se svidela bila je ona o spanskom kralju, koji je gotova sav izgoreo zato sto nije bilo dovoljno vremena da ministar predsednik naredi ministru dvora da zatrazi od velikog nosioca zlatene palice palice da naredi pazu iz pratnje da zamoli sefa posluge da izda naredjenje pocasnoj sobarici da donese kofu vode za gasenje njegovog velicanstva.

Niko od nas ne bi smeo biti uveren da nije snob.Bas ta sigurnost pomalo mirise na nadmenost, a biti nadmen znaci biti snob. Priroda je u sve drustvene slojeve, pocev od ulizice pa sve do tirana, rasporedila veoma cuda i raznolik rod snobova. Ali zar nema dobrih priroda, neznih srdaca, ni skromnih, prostih i istinoljubivih srdaca?

Vidim na primer starog Fonija kako se staklastih, bez izraznih ociju i sa vecito istim udvorickim osmehom sunjapo klupskom prostorijama; on se ulaguje svakome koga sretne, rukuje se s` vama, srdacno vas pozdravlja i pokazuje najdublje interesovanje za vase zdravlje . Vi znate da on nije iskren i da je nitkov , a i on zna da vi znate. Ali on vam se izmigolji i ode dalje ostavljajuci svugde za sobom trag svog laskanja. Ko ce prodreti u tajnu tog coveka? Sta od ovozemaljskog blaga moze dobiti od vas ili od mene? Ne znate sta se zbiva pod tom iskezenom mirnom maskom. Osecate samo nejasnu nagonsku odvratnost koja vas opominje da se pred vama nalazi nitkov ali Fonijeva dusa ipak i dalje ostaje tajna za vas.

snobbed_by_peachjuice
Vilijam Takeri, Knjiga o snobovima

Alesandro Bariko, Pijanista

2010-08-18T11:00:00.001+02:00

Uvek me je pogadjala ta stvar sa slikama. Vise tako godinama, a onda bez povoda, kazem bas bez ikakvog povoda, tras dole, padnu. Vise tako okacene o ekser, niko im nista ne uradi, a one, u jednom momentu, tras, padnu, kao kamenje. U potpunoj tisini, dok je unaokolo sve nepomicno, ni muva da proleti, a one - tras. Bez ikakvog razloga. Zasto bas u tom trenutku? Ne zna se. Tras. Sta se dogodi ekseru pa odluci da ne moze vise? Mozda i on, jadnicak, ima dusu? Donosi li odluke? Raspravljao je o tome nadugo sa slikom, nisu bili bas sigurni sta da urade, razgovarali su o tome svake veceri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minut, trenutak, i ... tras. Ili su to mozda znali od samog pocetka, njih dvoje, vec su sve isplanirali...vidi, ja cu sve da pustim za sedam godina...sto se mene tice u redu je, okay...onda dogovoreno za 13. maj, okay, oko sest, neka bude petnaest do sest, u redu, `ajd onda laku noc...noc. Sedam godina kasnije, trinaestog maja, u petnaest do sest: tras. Ne kapiram. To je jedne od onih stvari o kojima i bolje da ne razmisljas, ako neces da poludis. Kada padne slika. Kada se jednog jutra probudis, i vise je ne vidis. Kada otvoris novine i procitas da je izbio rat. Kada ugledas voz i pomislis- treba da odem odavde. Kada se pogledas u ogledalo i shvatis da si ostario. Kada usred okeana Hiljadu devetstoti podigne pogled i kaze mi: " Za tri dana, u Njujorku, silazim sa broda."
O`ladio sam se.
Tras .

Alesandro Bariko, Pijanista

by KM

Tras, nema je. Ne razumem.Jos uvek.

Franc Kafka, Izlet u planinu

2010-08-11T10:37:00.001+02:00

"Ne znam", uzviknuh potmulo, "zaista ne znam. Ako niko ne dođe, e pa lepo, onda niko neće doći. Nisam nikom naneo zla, niko nije ni meni, ali niko ne želi da mi pomogne. Baš niko. Pa ipak nije sasvim tako. Jedino što mi niko ne pomaže - inače bi 'baš niko' bilo lepo. Veoma bih rado - što da ne? - krenuo na izlet u društvu koje bi činio sve sam niko. Naravno, u planinu, kuda inače? Kako se ta gomila sve samog nikog tiska, te mnogobrojne noge, razdvojene sićušnim koracima! Razume se da su svi u fraku. Idemo mi tako baš žestoko, vetar fijuče kroz rupe što ih ostavljamo mi i naši udovi. Vratovi se oslobađaju u planini! Pravo čudo što ne pevamo."

Franc Kafka, Izlet u planinu

Kafka am Strand_by_Zaix

Alesandro Bariko, Pijanista

2010-08-05T10:49:00.001+02:00

Svirali smo tri-cetiri puta dnevno. Prvo za bogatase iz lukzune klase, zatim za one iz druge klase, a s vremena na vreme smo odlazili kod onih jadnih emigranata i svirali za njih, bez uniforme, onako kako nam dodje, katkad bi i oni zasvirali, sa nama, svirali smo da ljudi ne osete kako prolazi vreme, da zaborave gde su i ko su. Svirali smo da ih nateramo da igraju, jer kad igras ne mozes da umres i osecas se kao da si Bog. Svirali smo ragtime, jer to je muzika uz koju igra Bog, kad ga niko ne vidi. Na koju bi igrao Bog, samo da je crn.

Kada ti neko sa apsolutnom preciznoscu prica kakav je miris Bertham Streetu, leti, tek styo prestane da pada kisa, ne mozes da pomislis da je lud samo zbog jednog tako glupog razloga- sto on, u Bertham Steeru, nikada nije bio. U necijim ocima, u necijim recima, on je taj vazduh stvarno udisao. Na svoj nacin: ali stvarno.Svet mozda nikada i nije video. Ali dvadeset i sedam godina svet je prolazio ovim brodom: dvadeset i sedam godina on ga je tu, na tom brodu, kriomeice posmatrao. I krao mu dusu.

Back to Life by FrancesHolly

Ja sam rodjen na ovom brodu. Ovde je svet prolazio, svaki put po dve hiljade ljudi. I tu je bilo zelja, ali ne vise od onoliko koliko staje izmedju pramca i krme. Svirao sam za svoju srecu na klavijaturi koja nije bila beskrajna.
Ja sam tako naucio. Zemlja je isuvise veliki brod za mene. Predugo putovanje. Isuvise lepa zena. Prejak parfem. Muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja se necu iskrcati. Dozvolite mi da se vratim nazad.
Molim vas/

Alesandro Bariko, Pijanista

Dz. R. R. Tolkin, Luthien and Beren

2010-07-28T20:44:00.002+02:00

Luthien___The_watcher_by_eaneli.

Pesma Rastanka u pohvalu Lutijeni i svetlosti nebesa – Beren

Nebo na severu zbogom, zbogom zemljo mila,

blaženi ste navek, jer je ovde spila

i korakom gipkim svoga vita tela

trčala je ispod Sunca i Meseca

Lutijena Tinuvijela,

lepša no što mogu reći smrtna deca.

I kad celi svet u propast bude bačen,

rastočen, razvrgnut i unatrag vraćen,

poništen, gurnut u ambis stari –

zalud neće biti, i ništa ne mari

što nestaće suton, zora, voda, stena –

jer jednom na svetu življaše Lutijena.

Song of Beren and Lúthien

The leaves were long, the grass was green,
The hemlock-umbels tall and fair,
And in the glade a light was seen
Of stars in shadow shimmering.
Tinúviel was dancing there
To music of a pipe unseen,
And light of stars was in her hair,
And in her raiment glimmering.

There Beren came from mountains cold,
And lost he wandered under leaves,
And where the Elven-river rolled
He walked alone and sorrowing.
He peered between the hemlock-leaves
And saw in wonder flowers of gold
Upon her mantle and her sleeves,
And her hair like shadow following.

Enchantment healed his weary feet
That over hills were doomed to roam;
And forth he hastened, strong and fleet,
And grasped at moonbeams glistening.
Through woven woods in Elvenhome
She lightly fled on dancing feet,
And left him lonely still to roam
In the silent forest listening.

He heard there oft the flying sound
Of feet as light as linden-leaves,
Or music welling underground,
In hidden hollows quavering.
Now withered lay the hemlock-sheaves,
And one by one with sighing sound
Whispering fell the beachen leaves
In the wintry woodland wavering.

He sought her ever, wandering far
Where leaves of years were thickly strewn,
By light of moon and ray of star
In frosty heavens shivering.
Her mantle glinted in the moon,
As on a hill-top high and far
She danced, and at her feet was strewn
A mist of silver quivering.

When winter passed, she came again,
And her song released the sudden spring,
Like rising lark, and falling rain,
And melting water bubbling.
He saw the elven-flowers spring
About her feet, and healed again
He longed by her to dance and sing
Upon the grass untroubling.

Again she fled, but swift he came.
Tinúviel! Tinúviel!
He called her by her elvish name;
And there she halted listening.
One moment stood she, and a spell
His voice laid on her: Beren came,
And doom fell on Tinúviel
That in his arms lay glistening.

As Beren looked into her eyes
Within the shadows of her hair,
The trembling starlight of the skies
He saw there mirrored shimmering.
Tinúviel the elven-fair,
Immortal maiden elven-wise,
About him cast her shadowy hair
And arms like silver glimmering.

Long was the way that fate them bore,
O'er stony mountains cold and grey,
Through halls of ireon and darkling door,
And woods of nightshade morrowless.
The Sundering Seas between them lay,
And yet at last they met once more,
And long ago they passed away
In the forest singing sorrowless.

Luthien_and_Beren_by_TolmanCotton

Dzon Ronald Ruel Tolkin

Ernesto Sabato, Otpor

2010-07-23T12:53:00.001+02:00

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodredjeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine.

Melody_of_Decadence_by_immanuel
Ja, medjutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao sto je to u grckoj tradiciji, ili kao sto veli nas tango:" Od sudbine niko ne pobeze." Jer da je tako, zasto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili odredjenu misiju u zivotu; a bez slobode nista nema svrhe. Stavise, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veca od one koju se usudjuemo da okusimo. Dovoljno je citati istoriju, tu veliku uciteljicu, da bi se videlo koliko je puteva covek uspeo da prokrci svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo tok stvari. Svojim pregalstvom, ljubavlju, fantizmom.

Ernesto Sabato, Otpor

Ernesto Sabato, Otpor

2010-07-16T14:40:00.003+02:00

TV-madness by =hanuriki

Televizija nas stavlja na Tantalove muke, cini nas zavisnim. Mislim da dejstvo televizije, nesto izmedju magicnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne kolicine svetlosti koja nas privlaci svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje na insekte, pa cak i na krupnije zivotinje. A tada, ne samo da nam tesko polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari. Neku ulicu sa ogromnim stablom tipa (vrsta drveta), bezazlene oci neke starice, oblake u smiraj dana. Cvetanje aromaticne mire usred zime ne privlaci paznju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uzivaju u cvetovima hakaranda. Cesto sam bivao iznenadjen cinjenicom da se ljudi ponekad vise dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom zivotu.

Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam nece dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je sto nam se cini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogucnost ljudskog suzivota i, sto je jednako opasno kao i ovo, cini nas bezvoljnim. U brojnim intervijuima sam, modifikujuci Marsove reci, ironicno kaza da je " televizija opijum za narod". Ja to stvarno mislim, jer covek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi nista od onoga sto trazi ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i ucini nesto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da procitramo knjigu, da popravimo neto u kuci dok slusamo muziku ili ispijamo caj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popricamo sa ukucanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaza, na koju se navikavamo kao "u nedostatku neceg boljeg". Monotono sedenje pred televizorom anestezira cula, umrtvljuje um, skodi dusi.

Ernesto Sabato, Otpor

TV-hands by =hanuriki

Paolo Maurensig, Varijanta Lineburg

2010-07-10T10:59:00.003+02:00

Prica koju cu ispricati ipak nije samo prica o zemaljskom suparnistvu, vec i o zloj kobi, a ovaj izraz upotrebljavam da bih mogao da docaram smisao neukrotive snage koju pokrece inteligencija spremna ne samo da izazove niz neizbeznih dogadjaja, vec i da srusi svako humano nacelo sve dok u nas ne udahne cin krajnjeg nasilja, nedoumicu, a na posledku i izvesnost da smo mi sami, zajedno sa Bogom koji nama upravlja- jedino postojece zlo.

Ghost_Train_by_intao

Mora pocinje ovako:mora odsanjana pri punoj svesti, aki ipak, bas kao i san, smestena daleko, van naseg domasaja da bismo je mogli prekinuti, ili bar samo promeniti. Za jedan dan odnese nam ono malo dostojanstva sto nam je preostalo, lisise nas svakog ljudskog obelezja. Iako smo govorili istim jezikom i izrazavali jednake misli, rodjeni iz izstih osecanja i istih potreba, ova slicnost nije postojala, buduci da su nas ti drugi sveli na zivotinjsku vrstu za merenje i klanje.
(ovde je rec o Drugom svetskom ratu)

...u nasem umu postoji neka vrsta granic; u zivotu (mislim na svakodnevni zivot) uvek nam nedostaje potreban podsticaj da bismo je dostigli, ali kada je predjemo sve postaje moguce.

Paolo Maurensig, Varijanta Lineburg

Paolo Maurensig, Varijanta Lineburg

2010-07-07T11:22:00.001+02:00

...kad osetimo pravu strast prema necemu, shvatimo zgranuti, koliko je malo poznat medju drugim ljudima taj univerzum koji se nama cini jedinim.

...bio sam na pocetku, nalazio sam se na najlepsem delu puta, onom kada nesto zapocinjemo: na putu cistog sna. Tada nisam znao koju cenu umetnost mora da plati zivotu, koji pohlepni danak ideal treba da poda materiji...

" Uobrazilja ponekad moze da dovede do ozdravljenja, a postoje uobrazilje koje mogu da ubiju. Nemojmo ih potcenjivati! Reakcija na gresku uvek izbija iz nas samih; tada sredestva vise nisu vazna, vec ishod."
" Vi ste me, dakle, lagali?"
" Istina je da licna odgovornost predstavlja nepobitnu realnost."

_beyond dreams and memories. by =Bloddroppe

Paolo Maurensig, Varijanta Lineburg

Leonard Cohen

2010-06-28T21:55:00.002+02:00

Šta ja radim ovde

Ne znam da li je svet lagao
Ja sam lagao
Ne znam da li se svet urotio protiv ljubavi
Ja sam se urotio protiv ljubavi
Atmosfera mučenja nije uteha
Ja sam mučio
Čak i bez oblaka nuklearne eksplozije
Ja bih i dalje mrzeo

Slušaj
Činio bih iste stvari
Čak i kada ne bi bilo smrti
Ne bih se držao kao pijanica
pod hladnim šljiskama činjenica
Ja odbijam sveopšti alibi

Kao prazna telefonska govornica kraj koje se
noću prođe
i koja se zapamti
kao ogledala u predvorju bioskopske dvorane
u kojima se ogleda samo pri izlasku
kao nimfomanka koja vezuje hiljade
u čudnovato bratstvo
Ja čekam
svakog od vas ponaosob da se ispovedite.

Za Merien

Tako je jednostavno
buditi se kraj tvojih ušiju
i brojati bisere
sa moje obe ruke

To me vraća školskim tablama
i trčanju sa Džejn
na trke pasa

To čini tako lakim
da se vlada ovom zemljom
Već sam smislio i zakone
Radiću naporno preko celog dana
U Parlamentu

Zato hajmo u krevet
odmah posle večere
Hajde da spavamo i da se budimo
cele noći

Salman Rusdi, Klovn Salimar

2010-06-18T14:45:00.001+02:00

Osecao je da ce puci zbog svoje potrebe, svoje gresne nezadovoljene potrebe, ali nije pukao. Drzao je u sebi i nikome nije rekao svoju tajnu. To je bila njegova tajna, koju je pripisivao svemu sto je potisnuto: njegova cula su se menjala. U sistemu je postojala neka greska. Njegova cula su slabila njegovu odlucnost. Ako svoje sposobnosti previse usmeris ka utvrdjivanju linije fronta, ostavljas prostor za napad na drugom frontu.Njegove zelje su bile zauzdane i zato su njegova cula pravila smiccalice. Tesko je mogao da pronadje reci kako bi opisao te obmane, te nejasnoce. Sada je video znakove. Cuo je boje. Probao osecanja.U razgovoru je morao sebe da kontrolise da ne upita, " Kakva je to crvena buka?" ili da ne bi kritikovao pevanje maskirnog kamiona.

The vale of Kasmir by Carl Purcell

Moglo bi se reci da je njegovo stanje bilo pod kontrolom. Za problem pamcenja, preteranog secanja, to se ne bi moglo reci. Rastuca gomila ga je svakog dana sve vise pritiskala, pa je bilo sve teze i teze spavati. Nije mogao da zaboravi bubasvabu koja je izasla iz odvoda za tus pre sest meseci, ili ruzan san, ili bilo koju od hiljade partija karata koje je odigrao u svom vojnickom zivotu. Vreme proslosti se gomilalo u njemu, imena i lica su se gurala trazeci prostor, a breme ne zaboravljenih reci i dela ostavljalo ga je ociju razrogacenih od straha. Vreme bi trebalo da leci sve rane, zar ne, ali je ostrica osude njegovog pokojnog oca odbija da otupi sa mesecima koji su prolazili......
...A pamcenje nije ludilo, zar ne, cak ni kada se zapamcena proslost toliko nagomilala unutar vas da se plasite da ce dosijei vase jucerasnjice postati vidljivi u beonjacama vasih ociju. Pamcenje je dar.

Salman Rusdi, Klovn Salimar

Daglas Adams,Autostoperski vodic kroz Galaksiju

2010-06-14T13:04:00.001+02:00

The_Hitchhiker__s_Guide_by_riddle882
Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom. Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni. Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima. Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean. A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve vreme grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo. Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.

Towelday-Innsbruck
....Artur Dent je izasao iz kabine u potrazi za soljicom caja. To nije bila kojoj se prepustio sa mnogo opimizma, jer mu je bilo poznato da je jedini izvor toplih napitaka na brodu jedan neproduhovljeni komad opreme koji je proizvela Sirijuska kibernetska korporacija. Naziovao se nutri-matski sintetizator pica i ovo mu nije bio prvi susret sa njim.
Ta masina tvrdila je da proizvodi najsiri moguci izbor pica prilagodjen ukusu i metabolizmu onoga ko zeli da je upotrebi. Ali kada bi je Artur isprobao, bez izuzetka bi mu isporucivala plasticnu casu ispunjenu tecnoscu koja se gotovo u potpunosti, mada ne i sasvim, razlikovala od caja.
Pokusao je da se ubedjuje sa masinom.
Caja, rekao je.
Uzmi i uzivaj, odvratila je masina i urucila mu jos jednu casu tecnosti sumljivog izgleda.
Bacio ju je.
Uzmi i uzivaj, ponovila je masina i stvorila novu.
Uzmi i uzivaj prestavlja moto izuzetno uspesnog "Ogranka za prituzbe" Sirijuske kibernetske korporacije. On trenutno prekriva glavne kopnene mase na tri planete srednje velicine i jedini u citavoj korporaciji poslednjih nekoliko godina neprekidno posluje sa dobitkom.
Moto je ispisan- tanije, bio je ispisan- tri milje visokim, blestavo osvetljenim slovima u blizini aerodroma " Ogranka za prituzbe" na Edraksu. Na nesrecu, njegova tezina bila je tolika da je, ubrzo posto je
postavljen zemlja pod njim popustila i slova su za gotovo polovinu svoje visine propala kroz urede mnogih mladih sluzbenika Ogranka- sada pokojnih.
Gornja polovina natpisa, jos uvek viri iz tla, na lokalnom jeziku sada znaci: "Idi i turi glavu u prase". Takodje, natpis vise nije osvetljen, izuzev tokom posebnih svecanosti.
Artur prosu sestu casu tecnosti.
Slusaj, masino jedna, rece on, tvrdis kako umes da sintetizujes sva moguca pica; zasto mi onda dajes onu stvar koja se uopste ne moze piti?
Pice je hranljivo i izuzetno prijatno, zakikotala se masina. Uzmi i uzivaj.
Ima odvratan ukus!
Ukoliko vam je pice prijalo, produzila je masina, zbog cega ga ne podelite sa svojim prijateljima?
Zto sto zelim da ih zadrzim, rece Artur otrovno. Zbog cega ne poskusas da shvatis sta ti govorim? To pice....
To pice, odgovori masina mazno, stvoreno je prema vasim licnim zahtevima po pitanju hranljivosti i ukusa.
Ah, rece Artur, znaci i ja sam mazohista na djeti, sta li?
Uzmi i uzivaj.
Oh, zavezi.
Da li je to sve sto ste zeleli>
Artur je odlucio da se preda.
Da, rece on.
A onda je shvatio da nema nameru da se preda.
Ne, rekao je. Slusaj, to je stvarno vrlo jednostavno... Zelim samo soljicu caja. I ti ces mi napraviti jednu.Cuti i slusaj.
A onda je seo. Pricao je nutri-matiku o Indiji, pricao mu je o Kini, o Cejlonu. Pricao mu je o sirokim listovima koji se suse na suncu. Pricao mu je o srebrnim cajnicima. Pricao mu je o letnjim popodnevima na travnjaku.
Pricao mu je o sipanju mleka pre caja da se ne bi zgrusalo. Cak mu je ispricao (ukratko) istorijat Kompanije za istocnu Indiju.
Znaci to je posredi, rece nuti-matik kada je zavrsio.
Da, rece Artur. To hocu.
Zelis ukus suvog lisca poparenog verelom vodom?
Ovaj, da. Sa mlekom.
Istricanim iz krave?
Pa, ovaj, na neki nacin, pretpostavljam da...
Za to ce mi biti potrebna pomoc, uzvratio masina kratko. Sve veselo brbotanje nestalo je iz njenog glasa koji je sada zvucao vrlo poslovno.
Ovaj, ucinicu sta mogu, rece Artur.
Vec si ti dosta uradio, saopsti mu nutri-matik.
Pozvao je brodski kompjuter.
Ej, zdravo! rece brodski kompjuter.
Nutri-matik je objasnio brodski kompjuteru problem sa cajem. Kompjuter je malo oklevao, a zatim je povezao logicka kola sa nutri matikom, pa su zajedno utonuli u mrgodnu tisinu.
Artur je neko vreme cekao i gledao, ali se nista nije desavalo.
Sutnuo je masinu, ali se i dalje nista nije dogadjalo.
Najzad se predao i odsetao do mosta.
U praznoj dubini svemira Zlatno srce mirno je lebdelo. Unaokolo su blistale milijarde svetlosnih tackica Galaksije . Prema njemu je puzao ruzni zuti mehur vogonskog broda.

***

Ima li neko cajnik? Upita Artur kada se nasao na mostu; smesta se zapitao zbog cega Trilijan urla na kompjuter da joj odgovori, dok ga Ford treska pesnicom, a Zaphod sutira, i zbog cega se na ekranu pojavio jedan gadni, zuckasti mehur.
On spusti praznu soljicu koju je nosio sa sobom i pridje im.
U istom trenutku Zaphod skoci ka uglacanoj mermernoj ploci na kojoj su se nalazili kontrolni uredjaji konvencionalnog fotonskog pogona.
Materijalizovali su mu se pod prstima i on odmah prebaci komande na rucno upravljanje. Najpre ih je hurno, pa povukao, nalegao se na njih i konacno opsovao. Fotonski pogon mlitavo uzdrhta, pa ponovo zamre.
Nesto se dogodilo?
Hej, jeste li culi? Promrmlja Zaphod i baci se na rucne komande Pogona Beskonacne Neverovatnoce. Majmun je progovorio!
Pogona Beskonacne Neverovatnoce dvaput slabasno kasljucnu i ugasi se.
Pa ovo je prava istorijska cinjenica, rece Zaphod i sutnu Pogon Neverovatnoce. Majmun koji govori!
Ukoliko ste uznemireni zbog necega.....rece Artur.
Vogoni! Zareza Ford. Napadnuti smo!
Artur jauknu.
Pa sta to radite? Gubimo se odavde!
Ne mozemo. Kompjuter se zaglavio.
Zaglavio?
Kaze da su mu sva kola zauzete.Nigde na brodu nema energije.

Marvin_n_Emoticon_by_CalacoyoteDaglas Adams,Autostoperski vodic kroz Galaksiju

Vinsent Van Gog, Pisma bratu

2010-06-09T09:59:00.001+02:00

Wheat fields near Auvers

Pismo koje je Vinsent Van Gog imao kod sebe 29.jula 1890

Dragi moj brate,

Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na novcanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Posto je to uredu, sto je glavno, zasto bih bogami insistirao na manje vaznim stvarima, pre nego sto bude prilike da zrelije popricamo o poslovima, a to je verovatno daleko.

Drugi se slikari nagonski klone rasprava o danasnjoj trgovini, mada na to misle.

I zaista, mi mozemo govoriti samo kroz nase slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti govorio i da jos jednom ponavljam, sa svom ozbiljnoscu koja proistice iz napregnutog upornog razmisljanja kako da se potrudim da postupim sto bolje mogu - ja i to opet ponavljam da cu uvek smatrati da si nesto drugo od obicnog trgovca Koroom, da si preko mene ucestvovao u samom stvaranju slika, koje cak i u slomu zadrzavaju svoj mir.

Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili barem glavno sto mogu da ti kazem u trenutku relativne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute izmedju trgovaca slikama mrtvih i zivih umetnika.

E pa sto se tice mog rada, ja zbog njega izlazem opasnosti svoj zivot i zbog njega mi je napola pomracen razum - dobro - ali ti ne spadas, koliko ja znam, medju trgovce ljudima, i mozes se, smatram, opredeliti, postupajuci zaista covecno, ali sta ces?

The Church at Auvers-sur-Oise

Ne mogu da promenim cinjenicu da se moje slike ne prodaju.

Ali ce doci vreme kada ce ljudi shvatiti da su one vrednije od

boja upotrebljenih na njima.

Vinsent Van Gog

D.H. Lorens, Covek koji je umro

2010-06-07T21:31:00.001+02:00

Pokusao sam da ih nateram da zive pa su me naterali da umrem. Uvek je to tako kada je rec o prirodi. Uzimanje ubija napredovanje.

Rec je samo musica koja ujeda u predvecerje. Coveka muce reci kao musice i one ga prate do groba. Ali dalje od groba one nemogu.

D.H. Lorens, Covek koji je umro

MoonLight_by_lady_amarillis

Pablo Neruda, Nocas bih mogao napisati stihove

2010-06-02T08:51:00.001+02:00

Nocas bih mogao napisati stihove

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer: »Noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini.«
Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.
U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.
Nije važno što je Ijubav moja ne sačuva,
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova,
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.
lako je to poslednja bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Svidjas mi se kada cutis...

Sviđaš mi se kad ćutiš jer si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da ćutim s mučanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe s tvojom ćutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.

Sviđaš mi se kad ćutiš jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

Pablo Neruda

Coercion__by_bjorke

Umberto Eko, Fukoovo klatno

2010-05-28T16:06:00.003+02:00

Autor ove knjige morao bi da se priseti da Pjaci Smit otkriva ezotericne i svete razmere piramida tokom 1864. godine. Dozvolite mi da navedem samo cele brojeve, u mojim godinama pamcenje pocinje da otkazuje ljubav...Jedinstveno je to da njihova osnova predstavlja kvadrat cija stranica meri 232 metra.Prvobitna visina bila je 148 metara. Ako to preracunamo u egipatske svete arsine dobijamo osnovu od 366 arsina a to nije nista drgo do broj dana jedne prestupne godine. Za Pjaci Smita visina umnozena sa deset na deveti daje rastojanje Zemlja-Sunce: 148 miliona kilometara.Odlicna aproksimacija za ono doba, buduci da danas izracunavato rastojanje iznosi 149 i po miliona kilometara, a ko kaze da su moderni upravu. Osnova podeljena duzinom jednog kamena daje 365. Obim osnove iznosi 931 metar. Podeljen sa dvostrukom visinom daje 3.14, tak broj. Sjajno zar ne?
....
Pretpostavljam da vas autor drzi da visina piramide Keopsa iznosi koliko kvadratni koren datog broja povrsine svake strane. Prirodno mere su date u stopama, daleko blizim staro-egipatskim i hebrejskim arsinima, a ne metrima, jer metar je jedna krajnja apstraktna mera smisljena u nase vreme. Egipatski arsin u stopama iznosi 1.728. Ukoliko onda ne dobijemo tacnu visinu mozemo tu ponovo da napravimo onaj piramidon, a sto je bila malena piramida postavljena na vrhu one velike kako bi se dobio siljak. Bio je od zlata ili drugog metala koji je sijao na suncu. Sada uzmite visinu piramidona, pomnozite je sa visinom cele piramide, pomnozite sve sa deset na peti i dobijemo duzinu odnosno obim ekvatora. I ne samo to, ukoliko uzmete obim osnove i pomnozite ga sa dvadeset i cetiri na treci podeljeno sa dva, imate srednji poluprecnik zemlje. Sta vise povrsina prekrivena osnovom piramide pomnozena sa 96 sa deset na osmi daje 196 miliona 810 kvadratnih milja sto odgovara povrsini zemlje. Nije li tako?

Umberto Eko, Fukoovo klatno

Photo:Might_As_Well_Be_On_Mars_by_Iulya_Cugir

Anatol Frans, Savremena istorija

2010-05-26T21:31:00.001+02:00

Ali sta je vreme, ako ne sami pokreti prirode a mogu li ja reci da su oni dugi ili kratki ? Priroda je svirepa i svakidasnja. Ali otkuda dolazi da ja to znam? I kako da izadjem izvan nje, da bih je upoznao i procenio? Mozda bih nasao da je vasiona bolja, kad bih u njoj imao kakvo drugo mesto?

Potomak dugog niza neznanih predaka, medju kojima je neminovno bilo surovih i varvarskih dusa, naslednik bezbrojnih pokoljenja ljudi, antropoida i lukavih divljih zivotinja od kojih svi vodimo poreklo, vanredni profesor Fakulteta knjizevnosti bio je nasledio, sa zivotnim klicama, rusilacke nagone prastarog covecanstva. Ti se nagoni probudise pod potrersom....Ali u tom htenju ne bese ni snage ni trajanja. Sa njegovom krvozednoscu dogodi se ono sto i sa njegova cetiri kurijacka zuba u ustima i sa njegovim noktima na prstima mesojede zivotinje; prvobitna silina im se mnogo smanjila.

Anatol Frans, Savremena istorija

Ink_Sea_by_ahermin

Salman Rusdi, Klovn Salimar

2010-05-23T18:07:00.002+02:00

Pricljivost je lako obuzimala Maksa Ofulsa, ali to je bila samo jedna od njegovih mnogobrojnih tehnika prikrivanja, i on nije bio nikada zatvoreniji nego onda kada je izgledao najotvoreniji. Veci deo svog zivota bio je krtica, covek tajni, ciji je posao bio da otkriva misterije drugih stiteci svoje, i kad bi govorio iz zelje ili potrebe, koriscenje paradoksa je dugo vremena bilo njegovo omiljeno prerusavanje.

Ulica u kojoj je zivela, puna zelenila, boemska, lenjo se provlacila kroz svetlo, dokoliceci, ne zureci. Najveca gradska iluzija je osecaj dovoljnosti, prostora, vremena, mogucnosti.

Salman Rusdi, Klovn Salimar

Dear, dear Brenda, pisma Henrija Milera

2010-05-10T10:45:00.002+02:00

Pismo voljenoj 25.4.78

U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmasna.
Mila moja, celog sam dana mislio (izmedju pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom narucju, a ne u narucju neke filmske zvijezde.
Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako pustas njegovim umislim valima da ti ljube svaku pojedini dio tjela. I kako se nasladjujes- oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili cak na tvojim ledjima! Kad si mi rekla da ne mozes nositi onu ljepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odvise njezna koza! A koliko je ta koza podnjela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i cega sve ne. Ti si utjelovljeni "okimoron". I k tome pravi nebojsa. Vjecno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto prolezati kraj tebe jednu noc. Nesto kao ostvaren san. Istina je dakle da ne volis. Da si me oduvjek voljela- odvajkada. To je upravo nevjerovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe. Ponesto si se promjenila otkada se poznajemo. Tvoje prave osobine dolaze vise do izrazaja; sve se bolje upoznajemo, da tako kazem, iako je mozda smjesno tako sta reci. Dobro se drzis. Cini se da si imuna na vecinu zenskih slabosti. Nije da si muskobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznajes svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obicno si izvrsno raspolozena. I obicno si osetljiva na dodir i na tres touchable.
Za vecerom sam pricao o tome kako sam prvi put ugledao kucu svojih predaka u Minderman Weser u Njemackoj. Kako sam kada sam video robnu kucu ocevog oca, rekao sebi: " Kako je uopce mogao otici iz ovog prelepog sela u Ameriku!" (Ali oba su mi se djeda radije odselila iz Njemacke nego da postanu vojni roboti) A njihova unucad ugledala se na njih. Hvala budi Alahu!
Mila moja, uzdam se da mi neces zamjeriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Jos cu samo dodati da te svakim danom sve vise i vise volim. Nikada mi nije dosta tebe, njezna moja, elegantna kraljice harema. Citaj i dalje Razocarane. Uz njih ces odrasti, probuditi se i postati jos vise ono sto jesi.

Tvoj voljeni
Henry

Miler je imao oko 87 godina kada je pisao pisma Brendi, sva su zivahna, nabijena energijom, erotikom i recitoscu.

Dear, dear Brenda, Ljubavna pisma Henrija Milera Brendi Venus

Ketrin Nevil, Magicni krug

2010-04-29T16:05:00.001+02:00

Zmija:
Zmija nikada ne umire.
Jednog dana ces me videti kako izlazim iz ove
prelepe koze,
nova zmija sa jos lepsom kozom. To je radjanje.

Eva:
Vec sam to videla. Predivno je.

Zmija:
Ako to mogu, postoji li nesto sto ne mogu? Kazem ti da sam veoma
suptilna.
Kada ti i Adam razgovarate, cujemo kako pitate "Zasto?"
Uvek "Zasto?"
Ugledate nesto i pitate "Zasto?" A ja sanjam stvari
koje nikada nisu bile, i pitam "Zato ne?"

Dzordz Bernard So, Povratak u Metuzalem

(Kada je Promotej ukrao vatru od bogova, u znak odmazde) Zevs je nalozio cuvenom zanatliji Hefestu da napravi dar: da pomesa zamlju i vodu i oblikuje prelepu devojku nalik na besmrtnu boginju...zatim je Zevs nalozio Hermesu da je nauci svim mogucim besramnim trikovima i prevarama... Hermes je ovoj zeni dao ime "Pandora" ona koja daje sve poklone.

Epimetej je zaboravio da ga je brat Prometej upozorio da nikada ne primi dar koji mu bude poslao Zevs sa Olimpa, da ga vrati kako ne bi doneo zlo covecanstvu. Epimetej je primio dar. Tek kasnije kada je to zlo postalo njegovo vlasnistvo, shvatio je sta je ucinio.

Hesiod, Radovi i Dani

Jednog dana svet ce skoncati u vatri,
Neki kazu u ledu.
Ako cu suditi po zelji koju iskusih
Na strani sam onih koji za vatru su.
Ali ako treba da nestanem dvaput,
Mislim da dovoljno mrznju poznajem
Te kazem da je za unistenje i led
Isto tako dobar
I da ce posluziti svrsi.

Robert Frost, Vatra i led

Ketrin Nevil, Magicni krug

Jastreb

2010-04-27T07:22:00.002+02:00

Your time has come by_ValentinaKallias

Jastreb

Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je već kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa tad zapita zašto trpim jastreba. "Pa bespomoćan sam", rekoh, "došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana." "Ama zašto dopuštate da vas toliko muči", reče gospodin; "jedan metak, i jastreb je gotov." "Zaista?" upitah; "i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?" "Rado", reče gospodin, "moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?" "Ne znam", odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: "Molim vas, pokušajte, za svaki slučaj." "Dobro", odvrati gospodin, "pohitaću". Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

Franc Kafka

Rajmond Karver, Jasenovi

2010-04-19T10:58:00.001+02:00

Jasenovi

Zamisli mladog coveka, samog, bez ikoga.

Par kisnih kapi na staklu je trenutak

kad pocinje da piskara.

Ziveo je u podrumu gde su mu misevi pravili drustvo.

Voleo sam njegovu srcanost.

Par vrata dalje neko je

pustao Segovijine ploce citav dan.

Nikad ne napusta sobu, i niko ga ne krivi zbog toga.

Tokom noci je mogao cuti

mladicevu pisacu masinu, i osecao bi sigurnost.

Knjizevnost i muzika.

Svako sanja spanskog konjanika i dvorista.

Svecanu povorku. Ceremoniju, i

sjaj.

Jasenovo drvo.

Dani kise i poplava.

Lisce konacno utuceno u tlo.

U mom srcu, komad zemlje

osvetljen olujom.

Pesma koju nisam napisao

Evo pesme koju sam zeleo da napisem

ranije, ali nisam

jer cuh kako se meskoljis.

Mislio sam ponovo na ono jutro u Cirihu.

Kako se probudismo pre suncevog izlaska.

Dezorjentisani za trenutak. Ali izadjosmo

na balkon koji gleda dole na reku, i stari deo grada.

I jednostavno stajasmo, bez reci.

Nagi. Posmatrajuci radjanje dana.

Tako smo ushiceni i srecni. Kao da smo stavljeni

tamo u taj cas.

Rajmond Karver

S engleskog preveo Ivica Petrovic, Qvorum -
casopis za knjizevnost

Tri citata o uspehu

2010-04-16T10:01:00.003+02:00

Uspeh je sposobnost da se ide od poraza do poraza ne gubeci enruzijazam.
                                                                      Ser Vinston Cercil

Dogadja se samo onou sta zaista verujete: verovanje cini da se nesto dogodi.
                                                                          Frenk Lojd Rajt

Nasa najveca slabost je odustajanje. Siguran nacin da se uspe jeste pokusati jos jednom.
                                                                                                                    Tomas A. Edison

A_strange_modern_dream_Right_by_2jL

Vilijam Foknerm, Dok lezah na samrti

2010-04-15T15:00:00.004+02:00

U tudjoj sobi morate u sebi stvoriti prazninu da biste zaspali. A pre nego sto ste stvorili u sebi prazninu za san, sta ste vi. A kad stvorite u sebi prazninu za san, vi niste. A kad ste ispunjeni snom, vas nikad nije bilo. Ja ne znam sta sam ja. Ne znam da li ja jesem ili nisam.

Dok lezah na samrti, Vilijam Fokner

Ricard Zimler, Tragom Ponoci

2010-04-12T10:51:00.002+02:00

S neopisivom neznoscu i osecajnoscu odsvirala je drugi stav Betovenove sonate Appassionata, kao da od nota pravi nov i nezan oblik zivota- etericno bice sazdano od muzike. Sedoh kraj nje da bih joj okretao strane. Kada je zavrsila bio sam toliko opcinjen da sam joj rekao da je genijalna. Ona se na to nasmeja. " Divan si Dzone ali si me zamenio sa gospodinom Betovenom."
" Ne, mama nisi u pravu. Njegov genije je kroz tebe dopro do mene, tako da nema razlike."

Svi veliki kopozitori nam svojim akordima i melodijama, pa cak i pauzama izmedju tonova kazuju da je zivot dug, ali ni priblizno koliko nam izprva izgleda. A bice i mnogo teze nego sto smo zamislili, pa zato, dok smo ovde, koliko god mozemo moramo stvoriti lepote i pomoci svima koje volimo da ucine isto. Moramo slusati jedni druge kao sto bismo slusali i njihovu muziku. To je veoma, veoma bitno. A moramo imati i hrabrosti da se borimo protiv svega sto bi dovelo pod sumlju nasu lepotu ili joj naskodilo na bilo koji drugi nacin. Svi istinski veliki kompozitori nas pripremaju da zivimo ispravno dajuci nam podsticaj da zivimo najbolje sto mozemo, cak i ako smo nacinili neoprostive greske- poput Ponoci i mene, ili tvog oca.

Treasure_by_Sugarock99

Ricard Zimler, Tragom Ponoci

Ricard Zimler, Tragom Ponoci

2010-04-06T13:08:00.001+02:00

Ponekad pomislim da se nada po svojoj prirodi ne moze potpuno odvojiti od nas, postoji kao etar koji nas prozme u trenutku radjanja. Nedavno sam dosao do malo verovatnog zakljucka da nam priroda daruje ruke i noge, oci i usi kako bismo poput vernih slugu mogli da radimo za taj beskonacan oblik nade, koju kada mozemo, poput osetljive alhemije pretvoriti u opipljivu stvarnost dajuci joj oblicje i dejstvo.

Dok sam u starom krevetu svojih roditelja lezao sa zenom i novorodjenim detetom, prvi put sam shvatio kako zelim da se stopim sa njima. Kako sam zakljucio, ovo je jedna od velikih tajni naseg straha od smrti, jer ako umiranje znaci stapanje sa voljenim, na primer, sa jednom od kceri, to mi ne bi ni najmanje smetalo. Ipak to sto prestajemo da postojimo na ovaj nacin bez ovog sjedinjavanja sa dragim bicem za koga nas veze ljubav, uvek mi je delovalo uzasno nepravedno.

...tajne nisu kao smrtnici - one mogu biti opasne i posle dvadeset, pedeset cak i sto godina.

Ponoc mi je jednom pricao da je pun mesec zenskog roda. Kad ga noc presece i postane polu mesec, onda je muskog. Tad se naziva nui ma ze, sto znaci " mali novi mesec". Muskog roda su i gusti oblaci koji nam se obracaju gromovima i na zemlju bacaju grad i munje. Nezni sivi oblaci, koji hrane zemlju razdraganim kisama, zenskog su roda.

Ricard Zimler, Tragom Ponoci

Dzordz Orvel, Zivotinjska farma

2010-04-05T22:03:00.002+02:00

Medjutim, zivelo se tesko. Zima je bila ostra kao i prosla, a hrane je bilo jos manje. Ponovo su, osim psima i svinjama, svima smanjeni obroci. Suvise kruto pridrzavanje jednakosti u obrocima, objasnijo je Skviler, suprotno je principima animalizma. Bez vecih teskoca protumacio je ostalim zivotinjama da ne postoji nestasica hrane, ma sta se nekima pricinjavalo. Trenutno, to je izvesno, nasli su za potrebno da obroke prilagode situaciji (Skliver je uvek govorio o "prilagodjavanju" a nikada o "smanjivanju"), ali u poredjenju sa Dzonsonovim vremenom napredak je ogroman. Brzo citajuci brojke, krestavim glasom, podacima im je dokazivao da sada imaju vise zobi, vise sena, vise repe nego u Dzonsovo vreme; da manje rade, da je voda koju piju bolja, da zive duze, da prezivljava veci broj mladuncadi, da u njihovim stajama ima vise slame i da manje pate od buva. Zivotinje su verovale svakoj reci. Istini za volju, Dzons i sve ono sto je predstavljao, skoro im je iscezlo iz secanja. Znale su da je sadasnji zivot mukotrpan i oskudan, da su cesto gladne, da im je hladno i da rade kad god ne spavaju. Ali, nema sumlje da je pre bilo gore. Bile su srecne sto u to veruju. Pored toga , nekada su bile robovi sada su slobodne; i Skviler nije propustio da istakne da je to bitna razlika.

Dzordz Orvel, Zivotinjska farma

Borislav Pekic, Vreme cuda

2010-03-24T18:59:00.001+01:00

I kao sto lekarstvo ne napreduje da bi lecilo, vec da bi uzgred lececi usavrsilo svoju primarnu sustinu, tako i cudotvorastvo kao najveci oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapredjivanju cudotvornosti, te nepostojece veze s Tvorcem, a ne u efektu cuda na ovu ili onu licnost.

Nevin biti- razmisljao je Toma- znaci li to biti prazan kao cup iz koga je trenuta susa isparila svaku kapljicu vode? Pust kao telo iz koga je smrt istisnula poslednji uzdah? Nicim ne nastanjen kao praznina? Ili, naprotiv, to znaci biti prepun, krcat neporocnoscu kao mazga blagom? Nakljukan nevinoscu kao curan tovljen za gurmansko uzivanje Boga? Kao sto Nojev kovceg bese zatisnut smolom, biti zatvoren svetoscu?

Vreme cuda, Borislav Pekic

Karlos Ruis Safon, Marina

2010-03-22T15:25:00.001+01:00

Marina mi je jedno rekla da se secamo samo onoga sto se nikada nije dogodilo. Proci ce citava vecnost pre nego sto shvatim znacenje njenih reci.

Slikati znaci pisati svetlom, tvrdio je Salvat, prvo moras da naucis njegovu azbuku, zatim gramatiku. Tek tad mozes razviti stil i magiju.

Karlos Ruis Safon, Marina

Irving Ston, Zudnja za zivotom

2010-03-21T11:51:00.001+01:00

Kad covek moze patiti a da zbog toga ne zali to je jedna prakticna stvar, to je prava mudrost, lekcija koju valja nauciti, resenje zivotnih problema.

Sto vise patite, to treba da ste zahvalniji zbog toga. Od toga postaju najbolji slikari.

Jedini umetnici koji treba da zive na ovom svetu su ljudi koje ni Bog ni Vrag ne mogu ubiti dok ne kazu sve sto su naumili.

Irving Ston, Zudnja za zivotom

Hulio Kortasar, Pet pesama za Kris

2010-03-18T21:06:00.007+01:00

PET PESAMA ZA KRIS

1.
Već znatno iza mezzo
camin di nostra vita
ukazuje se teritorija ljubavi
jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint
gde moguće je
biti lagano srećom ispunjen
i bez niti ili konca rastrojene Arijadne
bez pene bez čaršava bez butina.
Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana
tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka.
I tamo te sa druge strane činim svojom
dok se ti sa svojom prijateljicom
igraš noćnih igara.

2.
U stvari mnogo i ne marim
što će tvoje dojke zaspati
na plavoj simetriji drugih dojki.
Ja bih ih samo prignječio
golicanjem svog dodira
pa bi se ti nasmejala upravo
kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati
da samo zajecaš.

3.
Odlično znam šta dobijaš
kad se izgubiš u zadovoljstvu.
Jer je to tačno ono
što bih i sam osetio.

4.
(Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu.)

5.
(Voleo bih da poveruješ
da je ovo smešna igra
nadoknada
kojom sebe tešim zbog udaljenosti.
Nastavi onda da plešeš
na ogledalu drugog tela
pošto si se meni
tek
ovlaš
nasmešila.)

Hulio Kortasar

Herman Hese, Stepski vuk

2010-03-10T08:08:00.006+01:00

Covek srednjeg veka gnusao bi se jos vise citavog naseg danasnjeg zivota, kao svirepog, uzasnog i varvarskog! Svako doba, svaka kultura, svaki obicaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i grubosti, svoje lepote i svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi strpljivo. Coveciji zivot postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije presecaju jedna drugu. Covek antike koji bi morao da zivi u srednjem veku kukavno bi se ugusio, isto kao sto bi se i neki divljak morao ugusiti usred nase civilizacije. Postoje vremena kada citava jedna generacija dospeva izmedju dve epohe, izmedju dva nacina zivota, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i cednost. Razume se, ne oseca to svako podjednako snazno. Priroda kao Niceova morala je da pretrpi sav jad danasnjice za vise od jedne generacije unapred- ono sto je morao da ispasta, u samoci i bez razumevanja ostaloh, sada moraju da pretrpe hiljade.

Stepski vuk

Ljubavlju nazivamo svaku moc, svaku svaku sposobnost da sosecamo, kao i superiornost da se osmehujemo u patnji. Ljubav prema sebi i sopstvenoj sudbini, nezni pristanak na ono sto Nedokucivi zeli da ucini s nama i onda kad nismo u stanju da ga vidimo i razumemo- to treba da bude nas cilj.

Iz pisama

Herman Hese

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

2010-03-03T10:49:00.005+01:00

Malo pre magle:

Mi zivimo u tri trenutka, ato su trenutak iscekivanja, trnutak pozora i trenutak secanja. Nijedan od njih ne moze da se lisi druga dva. Ti ne mozes da tezis ka buducnosti zato sto si izgubio svoju proslost. A to sto znas sta je uradio Julije Cezar ne moze da ti pomogne da znas sta ces ti da uradis.

Malga i Dante:

Magla stenje, oluja se dize liscem sustavim puni jaruge ledene crvendac svom zaklonu stize zivice jedne. Pod maglom zvuci titravi liju trscakom plamene jeze odjekuje vika nad maglom ponosno se viju obrisi zvonika.

Milanske magle Vitorija Serenija:

Vrata su uzalud odskrinuta u vecernjoj magli niko ni da udje ni da izadje osim mirisa smoga glas ulicnog prodavca - paradoksalan- milansko Vreme pomoc i alibi u magli tajanstvene stvari pokrivene hodaju ka meni od mene odstupa proslost kao istorija proslost kao secanje: dvadeset trinaest trideset tri godine poput brojeva tramvaja

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

Vilijam Fokner, Buka i bes

2010-02-26T08:53:00.006+01:00

Bio je neki casovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako coveka, kad nesto nece da uradi, njegovo telo tera na to, nekako nesvesno. Moga sam da osetim misice na zadnjoj strani vrata, i zatim da cujem kako mi sat u dzepu otkucava, a ubrzo posle toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome dzepu.

Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak razlicitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivrecnom uverljivoscu koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopste. Jedan drugome su poricali tacnost. Ja sam mogao da cujem svoj sat, kako kuca negde u mom dzepu, cak iako niko nije mogao da ga vidi, koji cak ne bi bio u stanju nista da kaze i kad bi ga neko mogao videti.
I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vreme umrtvljeno dokle god ga mrve tockici; i da se vreme vraca u zivot jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izduzene, malo izvan vodoravnog polozaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njise na vetru.

Vilijam Fokner, Buka i bes

G.G. Markes, Sjecanje na moje tuzne kurve

2010-02-22T13:10:00.002+01:00

Spoznaja smrtnosti me, medjutim, zatekla nedugo nakon pedesete u slicnoj prigodi, u noci karenvala dok sam plesao tango smrti s prekrasnom zenom kojoj nikad nisam vidio lice, snaznijom i visom od mene, no uprkost tome lakom kao perce dok je plesala. Plesali smo pripijeni jedno uz drugo, tako da sam osecao kako joj krv kola venama, od uzitka sam bio gotovo usnuo uz njeno ubrzno disanje, opojni miris znoja, na njenim prevelikim grudima, kad me prvi put uzdrmao, gotovo me srusivsi na pod, ledeni dah smrti. Nesto poput okrutnog prorocanstva, koje mi je na uho prisapnulo: Ma sta radio, jos ove godine, ili za sto, bit ces zauvek mrtav. Ona je preplasena ustuknula: Sto ti je? Nista, rekao sam joj, pokusavajuci doci k sebi:
-Drhtim zbog vase prisutnosti.

Od tada sam zivot poceo mjeriti ne godinama, nego desetljecima. Pedeseto je bilo presudno jer sam postao svestan da su gotovo svi mladji od mene. Sezdeseto je bilo najprozivljenije zbog sumlje da nemam vise vremena za pogreske. Sedamdeseto je bilo zastrasujece zbog odredjene mogucnosti da je poslednje. Medjutim, kada sam se probudio ziv prvog jutra mojih devedesetih u krevetu srece uz Delgadinu , obuzela me umirujuca pomisao da zivot nije nesto sto protice poput uzburkane Heraklitove rijeke, vec jedinstvena prilika da se okrecemo na rostilju i da se nastavljamo peci s druge strane jos devedeset godina.

G.G. Markes, Sjecanje na moje tuzne kurve

Karlos Ruis Safon, Igra andjela

2010-02-17T17:37:00.001+01:00

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraca snagu, ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju i, na kraju krajeva rastoci im dusu i dopusti im da opravdavaju svoju bedu i svoju pohlepu dok ne poveruju da su to vrline i da ce se vrata raja otvoriti koja ce se otvoriti samo nesrecnicima kao sto su oni, koji kroz zivot prolaze ne ostavljajuci drugog traga do namere da omalovaze ostale i iskljuce, i ako me moguce uniste , one koji samom cinjenicom da postoje i da su takvi kavi su, ukazuju na njihovo siromastvo duha, uma i snage. Srecan je onaj na koga laju kreteni jer im njihova dusa nece nikad pripadati.

Bili ste u pravu-rekao sam
Obicno jesam - Odgovorio je Koreli. To je navika koja mi retko donosi ikakvo zadovoljstvo. Ponekad mislim da nema mnogo stvari koje bi me vise obradovale nego da budem siguran da sam pogresio.

Pravda je pitanje perspektive a ne univerzalna vrednost.

Karlos Ruis Safon, Igra andjela

Ezen Jonesko

2010-02-15T23:22:00.001+01:00

UMORNI ČOVEK

Neko je otkidao od njega
Pomalo.

Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.

U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.

Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.

Umorni čovek
Prepustio se sudbini.

ZEMLJA OD KARTONA I VATE

U toj zemlji ne razlikuje se kamen
Od ptice ili duše:
Od vate su i od kartona.

Ko želi nek izvadi dušu
I stavi je sa strane
I nek je posmatra kao strano biće:
Video sam duhove drveća, ptica, ljudi.

Ljudi–lutke pevaju nemu molitvu:
Njihov Gospod Bog nosi belu bradu.
Ljudi–lutke i duše od vate!
Osmesi od testa!
Drveće od gume!
Oči nevine i oštre.

Boje su blede, ne vrište.
Prostor od dva kubna metra.
Vatra je crvena marama, u ruku da je uzmeš.
Ovu zemlju po kartonu našvrljalo je dete.
Dete sanja: ne budi ga.

Ezen Jonesko

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

2010-02-13T15:56:00.001+01:00

Da li sam ikada ranije bio u Brizu? Gde magla leluja medj tornjevima poput snenog tamjana? Sivi grad, tuzan kao grob post hrizantemama na kome se maglustina poput cilima preliva preko fasada... Moja dusa je brisala stakla u tranvaju da bi se utopila u pokretnu maglu farova. Magla, moja neokaljana sestra, Gusta, neprozirna magla koja obavija zvuke i pomaze bezoblicnim duhovima da se rode... Na kraju sam stigao do dubokog ponora i ugledao izuzetno visoku figuru umotanu u plast. Lice joj se belelo poput snega. Zovem se Artur Gordon Pim. Zvakao sam maglu. Duhovi su prolazili, dodirivali me i izcezavali. U daljini su se videle svetiljke koje su svetlele poput varljivog ognja na groblju. Neko koraca pored mene al ne cujem nikakve zvuke, kao da je bosonog, hoda bez cipela, bez sandala, bez potpetica, pramen magle dodiruje mi obraz a tamo dole , na pristanistu, cuju se urlici razularenih pijanica. Pristanistu? To ne tvrdima ja, vec cujem glasove.
Magla se prikrada sitnim macijim sapama. Magla je bila takva da je izgledalo kao da je svet iscezao.

Delic prve strane Tajanstvenog plamena kraljice Loane, Umberta Eka, sa citatima drugih pisaca koji nisu navedeni precizno pa necu ni ja da nagadjam...

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

2010-02-11T21:59:00.001+01:00

Davno nisam sama nesto pisala ovde...Cutolaog sam.....sta cu. Moje danasnje raspolozenje je vrlo slicno citatu koji cu napisati, zelela sam to da kazem....objasnim...mracan je isuvise da bi isao bez nekog komentara....
... I miss you.....

Jedno kisno popodne na istocnom obronku groblja Monzuik, s pogledom na more kroz sumu nemogucih mauzoleja, sumu krstova i nadgrobnih ploca s likovima lobanja i dece bez usana ili pogleda, koje je zaudaralo na smrt; siluete dvadesetak odraslih, kojih sam jedino uspevao da se secam kao crnih odela natopljenih kisom, i ruka mog oca koja stisce moju prejako, kao da tako zeli ucutkati svoje suze, dok suplje reci nekog svestenika padaju na onu mermernu grobnicu u koju su tri grobara bez lica gurali jedan sivi sarkofag, po kome je klizio pljusak kao rastopljen vosak i u kome sam ja verovao da cujem glas moje majke kako me doziva , preklinjuci me da je oslobodim iz onog zatvora od kamena i crnila, dok sam ja samo umeo da drhtim i mrmljam bez glasa ocu da mi ne stisce toliko ruku, da me to boli a onaj miris sveze zemlje, zemlje od pepela i kise, prozdirao je sve, miris smrti i praznine.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Grejam Grin, Kraj jedne ljubavne price

2010-02-10T09:30:00.001+01:00

....Probudio sam se tuzan zbog njenog promisljenog saveta koji mi je jos uvek zvonio u usima, a vec tri minuta posle budjenja njen glas na telefonu rasprsio je moju tugu. Nikada ni pre ni posle nisam upoznao zenu koja je mogla da promeni celo moje raspolozenje samo obicnim telefonskim pozivom, a kad bi usla u sobu ili me dodirnula rukom, istog trenutka bi uspostavila apsolutno poverenje koje bih izgubio cim ostanem sam.

Grejam Grin, Kraj jedne ljubavne price

Franc Kafka, Odluke

2010-02-06T17:52:00.001+01:00

Odluke

Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A. ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega.

Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.

Franc Kafka

Salman Rusdi, Deca ponoci

2010-02-05T14:20:00.001+01:00

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Ono sto je stvarno i ono sto je istinito nije neminovno isto.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s`ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Kad vam se rodi prvo dete- rekao je- i vi cete postati stvarni.

Cuvaj tajnu i ona ce se ukiseliti u tebi, od onog o cemu cutis zaboli stomak.

Ljudi su kao macke,- kazao sam sinu- ne mozes nicemu da ih naucis.

Salman Rusdi, Deca ponoci

Ernesto Sabato, Pre kraja

2010-02-03T08:14:00.001+01:00

Kad me zaustave na ulici, na trgu ili vozu, da bi me pitali koje knjige treba citati uvek im kazem: "Citajte ono sto vas uzbudjuje, to ce biti jedino sto ce vam pomoci da podnesete svoje postojanje."

Onako kako se priblizavamo smrti, tako se naginjemo ka zemlji. Medjutim ne zemlji uopsteno, vec onomkomadu, onom najdaljem al tako voljenom komadu zemlje na kom je proteklo nase detinstvo i za kojim toliko ceznemo.

...Svet kao da koraca ka sopstevenom raspadanju, dok nas zivot posmatra, otvorenih ociju, gladne od tolike covecnosti.

Izgubljen u svetu tunela i hodnika, stramputica i racvanja, medju mutnim pejzezima i mracnim uglovima, covek drhti pred nemogucnoscu svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.

Ernesto Sabato, Pre kraja

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

2010-01-29T08:40:00.002+01:00

...Svaka knjiga,svaki svezak koji vidis, ima dusu. Dusu onoga ko ju je napisao, i dusu onih koji su je procitali i ziveli sa njom. Svaki put kada neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kada neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jaca.

Jednom sam prilikom u knjizari moga oca cuo stalnu musteriju kako kaze da malo stvari tako obelezi citaoca kao prva knjiga koja zaista nadje sebi put do njegovog srca. One prve slike odjek reci za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog zivota i vajaju palatu u nasem pamcenju kojoj cemo se pre ili kasnije - nije vazno koliko knjiga procitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naucimo ili zaboravimo - vratiti.

Dok sam prelazio tunele i tunele knjiga u pomrcini, nisam mogao da se otmem nekom osecanju tuge i klonulosti koji me skoli. Nisam mogao da ne mislim da ce, ako sam ja iz puke slucajnosti otkio jedan univerzum u samo jednoj nepoznatoj knjizi sred beskraja tog nekropolisa, desetine hiljada drugih ostati neistrazeni, zaboravljeni zauvek. Osetih se okruzen milionima napustenih stranica, univerzuma i dusama bez gospodara, koje su se utapale u okean mraka dok je svet koji je treperio izvan ovih zidova gubio pamcenje i ne peimecujuci nizanje dana, osecajuci se sve mudrijim sto je vise zaboravljao.

Karlos Ruis Safon, Senka vetra

Trinity koledž, Dablin

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

2010-01-27T18:09:00.001+01:00

Tvrdi da ako zelimo da otkrijemo istinu moramo prvo potpuno upoznati sebe. A da bismo to uradili, moramo se pomeriti iz uobicajenog ugla posmatranja, cak iz sopstvenog veka i drzave- onda sebe prouciti sa distance.

" Ljubavnik" nije onaj koji "voli", naprotiv, on je usmeren samo na posedovanje onoga koga voli. Njegova zelja je da udalji citav svet od svoje dragocenosti. On je zlo nameran kao zmaj koji cuva svoje blago! On ne voli svet. Nasuprot tome sasvim je ravnodusan prema svim ostalim stvorenjima.

A zudnja ne misli, ona cezne, ona se usredsredjuje.

U ovoj zemlji mrtvih, ovi su mrtvi, a oni i podize prst u pravcu starog zapustenog i napustenog dela groblja - " ti su stvarno mrtvi". O njihovim grobovima niko ne brine jer ih niko zivi ne poznaje. Oni znaju sta znaci biti mrtav.

Svakako ne zbog nade u nagradu posle smrti od detinstva sam verovao da je zivot bljesak izmedju dve identicne praznine, tame pre rodjenja i one posle smrti.
Zivot bljesak izmedju dve praznine. Lepa slika Jozofe. Nije li cudnokoliko smo preokupirani drugom prazninom a nikada ne razmisljamo o prvoj?

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

Leonard Cohen, Posedujuci sve

2010-01-25T21:06:00.001+01:00

Zapleteni

Kad smo zapleteni u ljubavi
Jesam li ja taj kome sapces
Ili je to neko drugi

Kad smo isprepleteni u snu
Je li to moja noga koju osecas nasuprot svojoj
Ili je to noga Paula Newmana

Kad ovako micem ocima
Da li te to nagoni da mislis na Marlona Branda

Kad smo spetljani srecuci druge ljude
Jesam li ja taj koga predstavljas
Ili je to Warren Beatty

Kada stojim tijelom okrenut u jednom smjeru
I glavom u drugom
Mislis li na Micka Jaggera

Kad bi mi samo mogla dati neke naznake
Bio bih takav kakvog bi me htjela imati

Sem Separd

Posedujuci sve

Zbog tebe kazem da cu slaviti mesec,
odrediti boju reke,
naci nove reci za agoniju
i ekstazu galebova.

Posto si blizu
sve sto ljudi cine, posmatraju
ili sade jeste blizu, jeste moje:
galebovi koji lagano leprsaju, tiho pevaju
na kopljima vetra;
gvozdena kapija iznad reke;
most koji izmedju kamenih prstiju nosi
njenu hladnu sjajnu bisernu ogrlicu.

Grane drveca sa obale,
kao drhtave linije reka na geografskim kartama
dozivaju mesec za saveznika
da bi on opravdao njihove zestoke odlaske
sa crnog neba,
ali nista se ne odaziva.
Grane jedino daju zvuk
brzini vetra.

Sa tvojim telom i tvojim glasom
ti si govorila u ime svih,
ja vise nisam stranac,
poistovetila si me
sa korenom i galebom i kamenom,
a posto spavam toliko blizu tebe
ne mogu se grliti
niti nasamo voleti s njima.

Ti se bojis da cu te napustiti.
Necu te ostaviti.
Jedino stranci putuju.
Posedujuci sve,
ja nemam kud da odem.

Leonard Cohen

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

2010-01-24T19:31:00.001+01:00

"Postojalo je vreme u nasim zivotima kada smo bili toliko bliski da je izgledalo kao da nista ne moze zasmetati nasem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo nas je mali most razdvajao. BAs kada si hteo da krocis na njega, pitao sam te:" Hoces li da predjes do mene?"- Istog trentka ti to nisi vise zeleo; i kada sam te ponovo pitao cutao si. Od tada su se izmedju nas isprecile planione i nabujale reke i sve sto nas razdvaja i otudjuje, pa cak i da smo zelei da se susretnemo, to ne bismo mogli. Ali sada kada razmisljas o tom malom mostu, reci te izdaju i ti jecas i cudis se."

Jedna osoba sprema se da predje most- to jest da se priblizi drugoj- a u tom trenutku druga osoba je poziva da ucini bas to sto je nameravala. Tada prva osoba nije u stanju da nacini taj korak zato sto bi sada izgledalo kao da se podcinjava drugoj- moc se ocito isprecila na putu bliskosti.

To znaci da ce Herr Miler svaki izraz pozitivnih osecanja tumaci kao nadmetanja za moc. Neobicna ideja: izgleda da je gotovo nemoguce pribliziti mu se. Negde na drugom mestu kaze da mrzimo one koji prozru nase tajne i uhvate nas u raznezenosti. Ono sto nam u tom trenutku treba nije saosecanje, vec ponovno uspostavljenje moci nad sopstvenim emocijama.

Irvin D. Jalom, Kada je Nice plakao

Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

2010-01-22T14:48:00.001+01:00

Secanje je najvaznije pitanje u zivotu. Neko je srecan, neki ne mogu da budu srecni. Naravno, vecina je negde izmedju. Tih dana bio sam veoma srecan, ali nisam zeleo da to spoznam. Sada posle mnogo godina, mislim da je odsusvo saznanja o njoj mozda najbolji nacin da se sreca ocuva.

Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Anatol Frans, Epikutov vrt

2010-01-19T17:31:00.001+01:00

Rod ljudski nije podlozan neogranicenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizicki i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.Bilo je vreme kada nasa planeta nije bila pogodna za coveka: ona je bila suvise topla i suvise vlazna. Doci ce i vreme kad mu vise nece pogodovati: bice suvise hladna i suvise suha. Kad se sunce bude ugasilo, sto ne moze izostati, davno pre toga zemlja ce biti biti bez ljudi. Poslednji bice isto tako nesposobni i glupi kao sto su bili prvi. Oni ce zaboraviti sve vestine i sva znanja. Oni ce se bedno ispruziti u pecinama, ukraj glecera cije ce providne gromade tada klizati nad iscezlim rusevinama varosi u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe bice izumrle od zime: i jele ce vladati same na sledjenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, ocajni, ne shvatajuci da su to, nece nista znati o nama, nista o nasem geniju , nista o nasoj ljubavi, a ipak oni ce biti nasa novo rodjena deca i krv nase krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, odrzace im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnozenim oko njihovih pecina. Narodi i plemena bice iscezla pod snegovima i ledom, sa varosima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojace. Zene, deca, starci, ukoceni jedan preko drugog, videce kroz otvore njihove pecine kako se nad njihovim glavama tuzno uspinje jedno tamno sunce po kome ce, kao po ugarku koji se gasi protrcavati ridji plameni, dok ce zaslepljujuci sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto sta ce se videti: ali, u svojoj gluposti, oni cak nece znati da vide nesto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustice bez mrznje i bez ljubavi u dusmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja ce produziti da se kotrlja, noseci kroz cutljive prostore pepele covecanstva, Homerove poeme i uzvisene odlomke grckih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikava misao vise nece poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se dusa toliko usudjivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko moze reci da druga kakva misao nece doci do svesti o sebi i da taj grob u kome cemo mi pocivati nece biti kolevka jedne nove duse? Kakve duse, ja ne znam. Duse insekta, mozda.

Anatol Frans, Epikutov vrt, 1895 god.

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

2010-01-16T15:57:00.001+01:00

- Sta ti je dala prva zena koju si imao? - upita me.
- Sve - odgovorih mu.
- Meni je, takodje, zivot sve dao. Svima zivot daje sve, ali najveci broj to ne zna.

Undr

Ne postoje dva jednaka brda, ali je na svakom mestu na zemlji ravnica jedna i ista. Isao sam putem po ravnici. Pitao sam se bez previse radoznalosti da li se nalazim u Oklahomi ili Teksasu ili u kraju koji pisci nazivaju pampa.

- Novac? - ponovio je on. - Niko vise ne pati od siromastva, koje mora da je bilo neizdrzivo, niti od bogastva, koje kora da je bilo najneugodniji oblik vulgarnosti. Svako obavlja svoj posao.
Utopija coveka koji je umoran

Broj stranica ove knjige je upravo beskonacan. Nijedna nije prva; nijedna nije poslednja. Ne znam zasto su numerisane na taj proizvoljan nacin. Mozada da bi dale do znanja da clanovi beskonacnog niza dopustaju bilo koji broj. Zatim kao da glasno razmislja:
- Ako je svemir beskonacan, nalazimo se na bilo kojoj tacki svemira. Ako je vreme beskonacno nalazimo se na bilo kojoj tacki vremena.

Nikome nisam pokazao svoje blago. Sreci sto je posedujem pridodao se strah da je ne ukradu, a posle i sumnja da mozda i nije zaista beskonacna. Te dve brige pogorsase moju staru mizantropiju. Ostalo mi je bilo nekoliko prijatelja; prestao sam da ih vidjam. Zarobljenik Knjige, skoro da se nisam ni pomaljao na ulicu.

Pescana knjiga

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

2010-01-15T21:52:00.001+01:00

Nema istih pomorandzi, Jan-Ulave. Cak ni dve vlati trave nisu potpuno iste. Zbog toga si ti sad ovde. Osetio sam se glupo. Nisam mogao da shvatim sta time misli. Dakle, zasto ne postoje dve iste pomorandze?
Rekla je jos: Nisi ti presao citav dug put od do Sevilje da bi sreo " neku damu". Onda bi kopao bunar pored neke blize reke, jer Evropa vrvi od dama, i od reka. Posao si da nadjes mene. A ja sam jedna. Ni ja nisam poslala pozdrav iz Sevilje "nekom coveku" u Oslu. Poslala sam ga tebi. Zamolila sam te da se drzis mene. Zamolila sam ti da mi verujes.

Podariti zivot malom detetu ne znaci samo Pokloniti mu Svet. To takodje znaci oduzeti mu isti taj neshvatljiv poklon.

Osecam se kao zrtva prevare i podvaljivanja, jer prvo neko dodje i kaze: "Izvoli imas citav svet da se u njemu baskaris. Provedi se, evo ti BRIO-voz, evo skole u koju ces da podjes na jesen." I onda sledeceg trenutka, zacuje se cerekanje: " Ha, ha dobro smo te prevarili!" I onda mi ceo svet otmu ispred nosa.
Osecam da su me se svi izdali. Nemam za sta da se uhvatim. Nista ne moze da me spase.
Ne gubim samo svet, ne gubim samo sve ljude i stvari koje su mi drage. Gubim samoga sebe.
Cap-nema me vise.

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

2010-01-12T20:31:00.001+01:00

Istini za volju, vec se osecam kao utvara, i ponestaje mi vazduha svaki put kada na to pomislim. Postalo mi je jasnije asto utvare cesto stenju i hukcu kao nevreme. Nije to da bi preplasili svoje nslednike. To je zato sto im je uzasno tesko da disu u vremenu razlicitom od njihovog.

Osetio sam da moram jos nesto da kazem, u suprotnom sam morao jednostavno da je napustim i pravim se da kasnim. Ali nikada nisam imao vise vremena. Nalazio sam se na izvoru vremena, nasukao sam se na svevremeni cilj i smisao. Setim se stiha danskog pesnika Pita Heina: Onaj ko nikada ne zivi sad, ne zivi nikad. Sta ti radis?

Sedeo sam i pitao se, ako nekoga trazite u velikom gradu i nemate predstavu gde se u gradu nalazi onaj koga trazite, da li je bolje ici naokolo od mesta do mesta, ili je mogucnost da sretnete onoga koga trazite, da li je bolje ici naokolo od mesta do mesta, ili je mogucnost da sretnete onog koga trazite veca ako umeto toga sednete na neko centralno mesto i ostanete da sedite sve dok se onaj koga trazite ne pojavi sam od sebe?

Justejn Gorder, Devojka s pomorandzama

Vladimir Nabokov, Lolita

2010-01-08T21:46:00.001+01:00

Cesto sam primecivao da smo skloni da svojim prijateljima podarimo onu stabilnost tipa koju knjizevni likovi sticu u citaocevom duhu. Koliko god puta ponovo otvorili Kralja Lira nikada necemo zateci cestitog kralja kako lupa krcagom o sto, u pomamnom terevencenju, zaboravivsi sve jade, prilikom veselog ponovnog susreta sa sve tri kceri i njihovim psetancima. Nikad se Ema nece oporaviti, ozvljena simpatickim solima iz pravovremene suze Floberovog oca. Kakav god razvoj ovaj ili onaj popularan lik mogao proci izmedju korica knjige, njegova sudbina je utvrdjena u nasem duhu, i mi, na slican nacin , ocekujuemo da nasi prijatelji slede ovaj ili onaj logicki i konvencionalni obrazac koji samo im nepromenljivo dodelili. Tako H nikada nece komponovati besmrtnu muziku koja bi se sukobljavala s drugorazrednim sinfonijama na koje je navikao. Y nikada nece pociniti ubistvo. Z nas ne moze izneveriti ni pod kakvim okolnostima. Mi smo sve to sredili u svom umu i sto redje vidjamo odredjenu osobu utoliko je vece zadovoljstvo proveriti kako se poslusno saobrazava nasoj predstavi o njoj svaki put kad za nju cujemo. Ma kakvo skretanje u subinama koje smo odredili izgledalo bi nam ne samo nenormalno vec i nemoralno. Mi bismo radije da uopste nismo poznavali svog suseda, bivseg prodavca virsli ukoliko se ispostavi da je upravo proizveo najvecu pesnicku knjigu koju je njegovo doba videlo.

Sarlota, koja nije uocavala laznost svih svakodnevnoh konvencija i pravila ponasanja, hrane, knjiga i ljudi koje je slepo volela, smesta bi razabrala laznu intonaciju u svemu sto bih mogao reci sa ciljem da Lo zadrzim u blizini. Bila je poput muzicara koji u obicno zivotu moze biti obican prostak lisen takticnosti i ukusa, no koji ce s dijabolicnom tacnoscu suda cuti pogresnu notu u nekom muzickom komadu.

Vladimir Nabokov, Lolita

Francesko Petrarka

2009-12-26T22:09:00.001+01:00

LXXXVIII

Smrt ne moze slatko lice gorkim cinit,
al od slatka lica smrt slatka bit moze,
ona koja dobrom sve mi misli proze
vodjom moze biti, mrtvim me ucinit.

A onoj sto znase svojom nogom strti
tartarska vrata, koja krivi svoje
na stedjase, jaca smrcu hitije moje;
drag mi tvoj dolazak, dakle dodji, smrti!

I ne kasni jer je tvoje vreme doslo,
a da i nije, smrcu nje bi bilo,
jer bavljenje njeno na zemlji je proslo.

Otkad ona podje ja ne zivim vise,
gde je ona bila meni bese milo,
koraci se moji sa njenim ustavise.

Francesko Petrarka

Franc Kafka, Čigra

2009-12-24T21:38:00.001+01:00

Čigra

Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom, počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela, filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru dok se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice - pa tako, naprimer, i čigre koja se vrti - dovoljno za saznanje opštega. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomično. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato, - i on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se čigra zavrti, njega bi prožimala nada da će u tom sad uspeti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvarala u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruku taj glupi komad drveta, smučilo bi mu se, i dečja vika, koju dotad nije čuo i koja mu je sad iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.

Franc Kafka

Umberto Eko, Fukoovo klatno

2009-12-23T10:21:00.001+01:00

Uroboros, M.C. Escher

...Ti si tako beskrajno mocan da sebi mozes da dozvolis luksuz da budes dobar.

Ja sam Bog, ista samoca, ista oholost, isto ocajanje sto nisam jedno od bica koje sam stvorio, bas kao svi. Svi koji zive u mojoj svetlosti i nasuprot ja koji zivim u nepodnosljivom svetlucanju svoje tame.

Budalastine su najuocljivije u meri u kojoj su neobjasnjive, kao po pravilu uklapaju se sa zagonetkama....sada pak mislim da je svet jedna dobrodusna zagonetka, koju uzasnom pravi nasa ludost jer pretenduje da intrepretira prema sopstvenoj istini.

Za svakog ko razmislja o cetiri stvari bolje bi bilo da se nije ni rodio: o onome sto je iznad, onome sto je ispod, onome sto je pre i onome sto je posle.
Talmud

Kukavica mre toliko puta i pre svoje smrti. Hrabar covek okusi smrt jednom i nikad vise.
Sekspir, Julije Cezar

Umberto Eko, Fukoovo klatno

Ted Hjuz, Loza, Teologija

2009-12-21T11:21:00.001+01:00

Adam_and_Eva_by_Everything_Nikon

Loza

U početku beše Krik
koji Krv stvori
koji Oko stvori
koji Strah stvori
koji Krilo stvori
koji Kost stvori
koji Granit stvori
koji Ljubičicu stvori
koji Gitaru stvori
koji Patnju stvori
koji Adama stvori
koji Mariju stvori
koji Boga stvori
koji Ništa stvori
koji Nikad stvori
Nikad Nikad Nikad
koji Vranu stvori
što vapi za krvlju
larvama i ljuskama
bilo čim
trepereći krilima bez perja
u prljavštini gnezda.

Teologija

Ne, nije zmija
Jabukom zavela Evu
Neko je tu
Pobrkao lončiće.

Adam je pojeo jabuku.
Eva je pojela Adama.
Zmija je pojela Evu.
Ovo je mračna utroba.

A zmija, dotle,
Sita drema u Raju -
Isceri se kad čuje
Da Bog svadljivo zove.

Ted Hjuz,
muz Silvije Plat

Ernesto Sabato, Abadon, andjeo unistenja

2009-12-19T21:29:00.001+01:00

Najvise ga je cudila raznolikost bica koja mogu citati istu knjigu, kao da je ona mnostvo, bezbroj razlicitih knjiga; jedan jedini tekst, a dopusta bezbroj tumacenja, razlicitih, pa i oprecnih o zivotu i o smrti, o smislu postojanja. Jer inace ne bi bilo shvatljivo kako to da privlaci nekog mladica koji misli na mogucnost da opljacka banku, i nekog uspesnog poslovnog coveka. "Boca u moru", rece sebi. Ali sa nejasnom porukom, koja se moze tumaciti na toliko nacina da bi se brodolomnik tesko mogao snaci.

Covek je obicna crkotina, koja se kad-tad prilagodi stvarnosti, dok mu umetnost sluzi kao alibi.

Fikcija ima mnogo slicnosti sa snovima, koji mogu biti svirepi, nemilosrdni, ubilacki, sadisticki, cak i kod normalnih osoba, koje su danju spremne da drugima pomazu. Mozda su ti snovi nekakvo rasterecenje. A pisac sanja kroz drustvo. To je neka vrsta kolektivnog sna. Zajednica koja bi zabranila fikciju dosla bi u ogromnu opasnost.

Ernesto Sabato, Abadon, andjeo unistenja

Umberto Eko, Fukoovo klatno

2009-12-18T20:49:00.001+01:00

Puf, ne postoje arhitipovi, postoji telo. U stomaku je lepo, jer u njemu raste dete, meskolji se tvoj ptic sav veseo i hrana tek dobija svoj ukus, i zbog toga su lepi i vazni pecina, klanac, podzemna galerija, sve drugo pod zemljom, pa cak i lavirint koji je nacinjen kao i nasa dobra i sveta crevca, i kad neko treba nesto da izmisli to izvlaci odavde, jer si i ti dosao odavde onog dana kada si se rodio, a plodnost je uvek u nekoj rupi, gde prvo nesto trune a zatim eto ga tu, jedan kinescic, jedna urma, jedan baobab. No visoko je bolje od niskog, jer ako si sa glavom nadole krv ti udari u glavu, jer noge smrde a kosa daleko manje, jer je bolje popeti se na drvo i brati voce nego zavrsiti pod zemljom kao hrana za crve, jer retko ti pozli kada dosegnes visoko (morao bi bas glavom u plafon) a obicno ti pozli dok propadas dole, i eto zbog cega je u visokom andjeosko a u niskom demonsko. Ali posto je istina i ona sto sam malo pre rekla o svome stomaku, istine su obe ove stvari, lepo je i ono nisko i ono unutra, u izvesnom smislu, a u sasvim drugom lepo je ono visoko i ono spolja, i nema nikakve veze duh Manucija sa univerzalnom kontradikcijom. Vatra drzi toplotu a hladnoca ti izaziva upalu pluca, narucito ako si neki mudrac od pre cetiri hiljade godina, pa dakle vatra ima tajanstvene moci, konacno i zato sto ti skuva pile. Ako hladnoca cuva isto pile i ako ga se vatra dohvati ima tako da se nadujes, dakle ako mislis na jednu stvar koja se cuva hiljadama godina, kao sto je mudrost, moras da je pomislis sa neke planine, sa visine (a videli smo dobro), ali u nekoj pecini (koja je isto tako dobra) i po vecnoj hladnoci tibetanskog snega (sto je jako dobro). I ako posle zelis da saznas zbog cega mudrost dolazi sa istoka a ne sa svajcarskih Alpa, to je zato jer je s jutrom telo tvojih predaka, dok se jos drzalo mraka, gledalo ka istoku ocekujuci da se rodi sunce a ne da padne kisa, bando nijedna.

Umberto Eko, Fukoovo klatno

Milo Lompar, Moralistički fragmenti

2009-12-11T22:16:00.001+01:00

Varalice su izgubile svoj sarm: spretan, vest, politicar ili bankar umetnik ili advokat,varalica je ostao bez sarma. To saznanje kuca u temelj njegovog identiteta. Jer moguce je biti ne simpatican lekar, buduci da je svrha tog izbora polozena u lecenje; moguce je biti mrgodan profesor, posto je tu svrha polozena u poucavanje; ali, varalica ne moze razdvojiti varanje i sarm, jer tek sarm cini varalicu dostojnu postovanja. Obmane li nas ne sarmantan covek, to znaci da smo glupi; obmane li nas sarmantna varalica to znaci da smo naivni. Ko bi izabrao da bude glup kada moze da bude naivan?
Zorz de la Tur je veliki slikar:i u najstrozoj panorami njegovih slika mozemo pronaci par njegovih slika. Njegova Magdalena sa mrtvackom glavom na kolenu ili na nocnom stolu, zagledana u svecu koja svuda okolo rasprostire tamnu svetlost, kao da potstice posmatraca da se izgubi u nekoj nestvarnoj odsutnosti, u praosnovnoj zamisljenosti i melanholiji. Ipak je njegova slika o smrti Svetog Sebastijana umetnicki radikalnija: naglasen geomatrizam figura, njihov skoro apstraktan polozaj,dominacija linije, naglasena tama koja pritice sa svake strane i opkoljava svaku figuru, mutna svetlost jedne svece- sve to deluje ultramoderno. Kao da je standardni religiozni motiv podvrgnut duhovnom iskustvu apstraktnog slikara. Neobino je, medjutim, da na slici ne vidimo nicije oci: tuga se izrazava na taj nacin sto su oci svih skrivene, tek jedna suza na licu svetice svedoci o zalosti. Ovo izostavljanje ociju, njihovog dinamizma, kao da nam sugerise kako nema nikakvog varanja u smrti sveto Sebastijana ni u tugi koja je nastala u suocavanju sa tom smrcu.
Odakle nam ova pomisao? Ako pogledamo drugu De la Turovu sluiku- na kojoj svetlost nije tako mutna-prepoznajemo da nas slutnja dobija opravdanje. Jer slika koja nosi naziv La Tricheur, nastala u periodu izmedju 1633 i 1639 godine, ulje na platnu, koja se nalazi u Luvru i koju na engleskom zovu The Cheater a na nemackom Der Falshopieler, prikazuje nam zapanjujuce intenzivnu igru ociju. Ali, onaj koga varaju, koji se nalazi na desnoj strani slike, suvise je zagledan u svoje karte, suvise usresredjen na ono ispred sebe, suvise ne zainteresovan za sve oko sebe, da bi mogli jasno videtti njgove oci. Bogato obucen mlad covek , iza kojeg se nalazi svetla pozadina sto nam pokazuje da je odabran da bude zrtva prevare, dok se tamna pozadina rasprostire iza varalica, pretstavlja ne ophodan deo umetnicke zamisli, ali ne i njen odlucujuci domasaj. Jer, psiholosko i znacenjsko srediste slike usmereno je ka figurama troje varalica: dve zene nastoje , dok ga posluzuju vinom, da ga lise novca sa stola, kao sto muskarac po kome je slika imenovana krije keca karona iza ledja.
Ali, njihovu medju zavisnost, koju jeDe la Tur naznacio kroz psiholosku suptilnost pokreta njihovih ruku, odlucujuce izrazava igra ociju: Svako gleda u drugom pravcu, napetost je ispunila ovaj cas tisine, pogledom prate jedni druge, kao da nesto sumljaju, kao da su na zrtvu zaboravili, skrivanje karata ucestvuje u varanju kao i sluzenje vinom.Sta medjutim, znaci ako na ovaj nacin posmatramo De3 la Turovu sliku? U tom slucaju je dopusteno pretpostaviti da je zrtva samo istoriski rekvizit slike, svakako neophodan, dok je univerzalnost slike polozena u figure varalica. To postaje jos naglasenije ako zamislimo sliku bez figure prevarenog. Onda tada dobija potpuno moderno svojstvo: izostavljanjem prevarenog, odjednom svi postaju prevareni.Jer, razrusena je suptilna igra samih varalica ,ona je ostavljena bez spoljasnjeg tezista,oslobodjene su sile samog varanja kao takvog,dolazi do eksplozije njegovog jezgra: ne zna se vise ka kome je varanje usmereno, ko koga vara, predhodni pogledi saradnje postali su pogledi nepoverenja.
To znaci da je ospoljeno duplo dno De la Turove slike, ono sto je u njoj potisnuto, premda ne prestano dejstveno. Dok su-sa figurom prevarenog-medjusobno povezane teznjom da nekog prevare , dok oni saradjuju vodjeni tom svhom, dotle su-bez te figure-otkriveni njihovi istinski odnosi:oni nicim vise nisu povezani, oni se uvek istovremeno medjusobno varaju,oni vise ne upravljaju sobom zato sto varanje- kao takvo , kao dejstvo oslobodjeno svrhe- vlada njima. Njihove oci se razilaze ne zato sto prate sve oko sebe nego zato sto prate jedni druge, u strahu medjusobne prevare.Onaj koji gleda u posmatraca, koji krije keca karona, ne upucuje nas da saucestvujemo sa prevarenim nego nas kontrolise u strahu da ga ne prevarimo, da sa ne ocekivane strane ne dodje nevolja.Tako se osvedocavamo u lebdivo i ne zadrzivo rasprostiranje varanja: sveobuhvatnost varalica prenosi se u posmatraca. Odjednom su u strukturu varanja obuhvaceni svi: i akteri, i posmtraci, i vreme. Tu vise nama mesta za sarm.

Moralistički fragmenti, Milo Lompar

Ketrin Nevil, Osmica

2009-12-09T21:24:00.001+01:00

Sluga je na pijaci cuo da ga trazi Smrt. Otrcao je kuci i rekao gospodaru da mora pobeci u obliznji grad Samaru, kako ga Smrt ne bi pronasla.
Te veceri, posle obeda, na vratima se zacu kucanje. Gospodar otvori i ugleda Smrt u dugackoj odori sa kapuljacom. Smrt se raspitivala o sluzi.
Lezi bolestan u krevetu, slaga uzurbano gospodar. Suvise je bolestan da bismo ga uznemiravali.
Cudesno, rece Smrt. Onda nema sumlje da se nalizi na pogresnom mestu. Jer nocas tacno u ponoc imam sa njim sastanak. U Samari.

Legenda o sastanku u Samari

Uvek sebe moras dovesti u polozaj da biras izmedju dve mogucnost.

Taljeran

U kokosovim orasima cesto se nadju skeleti miseva, jer lakse im je da onako mrsavi i pohlepni udju, nego da kasnije izadju siti, al debeli.

Sah je moj zivot, Viktor Korcnoj, ruski velemajstor

Sta je buducnost? Sta je proslost? Sta smo mi? Sta je taj magicni fluid koji nas optace i skriva stvari koje moramo doznati? Zivimo i umiremo okruzeni cudima.

Napoleon Bonaparta

Lakrdijaš iz špila karata od vajkada se poistovećuje sa Smrću. Ali on je takođe simbol ponovnog rođenja. Kao i nevinosti koja je krasila čovečanstvo pre Pada. Dopada mi se da razmišljam o njemu kao o vitezu svetog grala, koji mora biti prostodušan da bi se sapleo o sreću za kojom traga.

Ketrin Nevil

Svi citati iz Osmica Ketrin Nevil

Franc Kafka, Putnik u tramvaju

2009-12-06T20:31:00.001+01:00

Kafkin crtez

Putnik u tramvaju

Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?

Franc Kafka

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

2009-12-01T10:27:00.001+01:00

Recenica je htela da bude ostroumna, a naslutio sam da je nije izgovorila prvi put. Kasnije sam saznao da joj nije bila svojstvena, ali ono sto kazemo ne dolikuje nam uvek.

Urlika

Nisam se zenio zbog neodlucnosti ili nemara ili iz nekog drugog razloga i sada sam sam. Ne boli me usamljenost; dovoljno je napora potrebno da covek trpi samoga sebe sa svojim hirovima.

Godine ne menjaju nasu sustinu, ako je uopste imamo; poriv koji ce me jedne noci odvesti na Kongres sveta bio je isti onaj koji me je na pocetku doveo u redakciju lista Poslednji Cas (Ultima Hora).

Kongres

Divljak ne moze da shvati misionarevu bibliju; putnik ne vidi istu uzad kao i posada. Kada bismo stvarno videli univerzum mozda bismo ga razumeli.

There are more things

Znam istinu, ali ne mogu da osmisljam istinu. Neprocenjiv dar saopstavanja istine nije mi dat.

Sekta tridesetorice

Raspravljalo se o problemu spoznaje. Neko je pomenuo platonsku tezu da smo vec sve videli u predhodnom svetu, tako da je spoznaja prepoznavanje; moj otac je, mislim rekao da je Bejkon napisao: ako je ucenje secanje, onda je neznanje, u stvari zaborav. Drugi sagovornik, gospodin u godinama, koji mora da je bio malo izgubljen u toj metafizici, odlucio je da uzme rec. Rece sa sporom sigurnoscu:
- Nikako da shvatim do kraja to o platonovskim arhetipovima. Niko se ne seca kada je prvi put video zuto ili crno, ili prvog puta kada mu se svidelo neko voce, mozda zato sto je bio mali i nije mogao da zna da zapocinje veoma dugacak niz. Naravno, postoje i drugi "prvi put" koje niko ne zaboravlja.

Noc darova

Horhe Luis Borhes, Pescana knjiga

Herman Hese, Narcis i Zlatousti

2009-11-27T21:01:00.001+01:00

Nije nas zadatak u tome da se priblizimo jedan drugom, kao sto se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno.Nas cilj nije da se slijemo jedan sa drugim vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i postujemo ono sto taj drugi jeste: nasa suprotnost i dopuna.

Prirode tvog kova, snaznih i neznih cula, nadahnuti ljudi, sanjalice,pesnici, ljubavnici, gotovo uvek nadmasuju nas ostale, ljude od duha. Vi vodite poreklo od majke. Vi zivite u obilju, vama je data snaga ljubavi i sposobnost dozivljavanja. Mi ljudi od duha, iako se cesto cini da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo, ne zivimo u obilju, mi zivimo u pustosi. Vama pripada izobilje zivota, vama sok plodova, vama vrt ljubavi, lepa zemlja umetnosti. Vas zavicaj je zemlja, nas ideja. Vasa opasnost je davljenje u culnom svetu, nasa gusenje u bezvazdusnom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spavas na grudima majke, ja bdim u pustinji. Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde, tvoji snovi su o devojkama, moji o decacima...

Jer ima ljudi kojima je dato da duboko i snazno osecaju lepotu sveta i da u svojoj dusi nose uzvisene , plemenite slike, ali koji ne nalaze puta da se tih slika lise i da ih na radost ostalima iznesu na svetlost dana i saopste.

Herman Hese, Narcis i Zlatousti

Lojze Vizer, Kratke stranice jednog zivota

2009-11-25T18:13:00.001+01:00

Kratke stranice jednog zivota

Detinstvo na selu bilo je lepo, ali je prebrzo proletelo. Suma, livada, basta, igra sa rodjacima i rodjakama, svuda zvuk slovenackog jezika.
Osnovna skola je vec bila malo napornija. Dreka direktora: "Ako sam u ratu izasao na kraj sa vojnicima, valjda cu izaci na kraj i s vama." U drugom razredu osnovne skole, klecanje u uglu sa podignutim rukama, jer roditelji nisu mogli da mi kupe cilindar za pozorisnu predstavu. Sedenje posle casova radi ucenja slovenackog jezika, zato sto se nastava slovenackog obavljala posle redovnih casova. U cetvrtom razredu, prekorni pogled skolskog inspektora, direktora i nastavnika, jer sam bio jedini koji je isao u gimnaziju, uz to slovenacku. "Treba da odes u Viktring, u glavnu skolu, tamo su ti prijatelji, ovde nemas nikog."
U gimnaziji, posle podnevna nastava, zato sto nije bilo slovenacke gimnazije.Igrao sam fudbalu ASKO, Kotmara vas, cetiri godine, sve dok me nisu iskljucili zbog duge kose i politicke neposlusnosti. Borba sa latinskim, ponavljanje cetvrtog razreda, upravo zbog latinskim. Lektira Seksualna borba mladosti Vilhelma Rajha, u trecem razredu, u pauzi; zaplena knjige zbog nedolicnog ponasanja u slobodno vreme. Tek posle nekoliko nedelja vracaju knjigu mom ocu.
I vec pocinje profesionalni zivot. Za pocetak ucim kuvarski zanat. U narodnom podrumu.Posle cetrnaest dana, trovanje krvi. Posle jos cetrnaest dana, otpustanje. Kako kasnije saznajem, uz obrazlozenje "taj je posle dva meseca prevazisao sve segrte". Kada su me udaljili nisu znali da sam ionako nameravao da odem. Biro rada. Na pitanje sta umem i sta me zanima, odgovaram- citanje. Okretanje telefona, saputanje u slusalicu sluzbenika, ponuda moje licnosti uz komentar:" Komplimenti gospodine inzinjeru; hvala gospodine inzinjeru, ali ipak moram da vam kazem, on je Slovenac!" Primaju me bez obzira na to. Pocinje ucenje za knjigovezca, godinu dana u Klagenfurtu, dve godine u Becu.
Ostalo cu brzo ispricati: vojsku sam sluzio u Alenstajgu, radio sam u knjizari Herman, u 20. godini imao sam sopstvenu stampariju, u 26. sam radio kao offset- monter, u 27. preuzeo sam izdavacku kucu Drava Verlog i knjizaru Nasa knjiga, kao i modernizaciju domace stamparije; prvi prevodi dela slovenackih pisaca od kojih nijedno nije bilo objavljeno na nemackom; pocetak opazanja slovenacke knjizevnosti na nemackom govornom prostoru. U 32. godini sam osnovao sopstvenu izdavacku kucu, zaposlio se u firmi Colonia osiguranje u oblasti organizacije, posle dve godine bio sam odgovoran za poslovanje sa Jugoslavijiom, sto se ukida zbog ratnog meteza. Austriski sef marketinga osiguranja bio sam jos dve godine.Godine 1990 dobio sam austrisku drzavnu nagradu za izdavastvo.
Sa 38 godina napustio sam osiguranje i usresredio se na izdivastvo, pomagao porodicama spisateljica i spisatelja emigranata, osnovao Bosansku biblioteku, dobijao pisam-bombe, na moju adresu stizala su i lazna pisma-bombe i pretnje ubistvom, optuzen sam zbog navodne prevare sa subvencijama, da bih posle 18 meseci istrage i sudskog procesa bio oslobodjen; zapao sam u tesku finansisku krizu, otudjeno mi je nasledstvo, zivotno osiguranje, jedna stara seoska kuca i sva nepokretna dobra.
Autor sam radio emisije Noc knjige Oko zamka, osnivac i izdavac edicije Probrana Evropa, osnivac Vizerove enciklopedije evropskog Istoka, jedan od inicijatora Velike nagrade istocnoevropske knjizevnosti, koju je ustanovio BA/CA i KulturaKontakt Austrije, suorganizator evropskog dijaloga Duh i sadasnjos u Segaubergu, predstavnik dvojezicnog radija AGORA , gostujuci lektor na univerzitetu Alpen-Adria u Klagenfurtu/Celovec, 2002 i 2006, inicijator internet platforme proKarnten/za Korosko, godine 2004. predsednik Austrije mi je dodelio pocasnu profesionalnu titulu profesora. Izdavac, pisac, prevodilav.
Otac, suprug, kuvar.....

Lojze Vizer (1954) je izdavač, pisac i prevodilac. Njegova izdavačka kuća Vizer Ferlag, koja već dve decenije uspešno promoviše književnost zemalja Jugoistočne Evrope, do sada je objavila više od 800 naslova. Edicije Europa erlesen (Iščitati Evropu) i Wieser Enzyklopaedie (Vizerova enciklopedija) dostigle su kultni status.

Živi u Klagenfurtu/Celovcu.

Silvija Plat, Rani odlazak, Ti si, Obešeni

2009-11-22T21:25:00.001+01:00

Obešeni

Ščepao me za koren kose bog neki.
Cvrčah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka.

Ko gušterov kapak škljocnuše s vidika noći:
Svet šturih belih dana u duplji bez senika.

Grabljiva dosada za ovo me drvo pribi.
Da je on na mom mestu, isto učinio bi.

Ti si

Na klovna nalik, najsrećniji na svojim rukama,
stopala do zvezda i mesečeva lobanja,
sa škrgama k'o riba. Zdrav razum
zgrčenih palčeva na način dodoa.
Smotan u tebi poput kotura,
lovi svoju tamu k'o što sove rade.
Mutav k'o repa od četvrtog
jula do Dana svih budala,
o, ti visokonarastajući, moj hlepčiću.

Mutan k'o magla i iščekivan k'o pošta.
Dalja od Australije.
Atlas svinutih ledja, naš putujući račić.
Umotan k'o pupoljak a kod kuće
k'o sladjica u vrču salamure.
Vrša puta jegulja, bockavih.
Skakutav k'o meksički grah.
Ispravan k'o dobro izveden zbir.
Čist dosije, s tvojim sopstvenim likom.

Rani odlazak

Gospo, soba vam je prepuna cvijeća.
Sjećat ću se toga kad me izbacite,
Mene što sjedim ovdje i dosađujem se kao leopard
U vašoj prašumi svjetiljaka od vinskih boca,
Baršunastih jastučića boje krvavice
I bijelih porculanskih riba poletuša iz Italije.
Zaboravljam vas, slušajući kako rezano cvijeće
Pijucka tekućine iz odabranih lončića,
Zemljanih vrčeva i krunidbenih pehara
Poput ponedjeljnih pijanica. Mliječne bobe,
Mjesni skup odličnika, klanjaju se
Svojim štovateljima u ploči stola:
Gomili očnih jabučica što gore gledaju.
Jesu li ono latice ili listovi s kojima ste ih združili –
Oni zelenilom isprugani ovali srebrnog tkanja?
Te crvene pelargonije poznajem.
Prijatelji, prijatelji. Vonjaju na pazuha
I zamršene jesenje bolesti,
Mošune poput ljubavničke postelje sljedećeg jutra.
Nosnice mi bride od nostalgije.
Močvare kane: nošnja njihove nošnje.
Nožnim prstima dodiruju ustajalu vodu kao magla gustu.

Ruže u čovjekolikom krčagu
Ispustile su dušu prošle noći. Krajnji čas.
Žuti im steznici bijahu spremni da se rascijepe.
Hrkali ste, a ja čuh kako se latice odriješuju,
Bubnjajući i kuckajući poput nervoznih prstiju.
Trebali ste ih baciti prije no što pomrijehu.
Svijetanje otkri komodu
Uneređenu kineskim rukama. Sad u me pilje
Krizanteme velike kao
Holofernova glava, uronjene u isti
Grimiz kao ova zdepasta sofa.
U zrcalu ih podupiru njihove dvojnice.
Slušajte: vaši podstanari miševi
Štropoću paketićima krekera. Glatko brašno
Prigušuje im ptičje nožice, a oni zvižduću od radosti.
A vi i dalje kunjate, nosom prema zidu.
Ova mi rosulja pristaje poput sumornog ovoja.
Kako stigosmo u vaše potkrovlje?
Pružili ste mi džin u stklenoj vazi za pupoljke.
Zaspasmo kao kamenje. Gospo, što to činim
S plućima punim prašine i jezikom od drveta,
Do koljena u studeni, pod samim cvijećem?

Silvija Plat

Goleman citira

2009-11-19T22:24:00.000+01:00

Emocionalna inteligencija Danijela Golemana je meni jako bitna knjiga i ovog puta izdvajam neke citate, drugih ljudi, koje je Goleman naveo.

Svako se moze razljutiti- to je lako. Ali, naljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga i na pravi nacin- to nije lako.
Aristotel, Nikomahoiva etika

Covek srcem ispravno vidi; sustinsko je ono nevidljivo.
Antoan De Sent Egziperi, Mali princ

Zivot je tragedija za one koji misle a tragedija za one koji osecaju.
Horas Valpol

Doktore, ko vas je svemu ovome naucio?
Brzo je usledio odgovor:
Patnja
Albert Kami, Kuga

Hans H. Grelan, Filozofija osecanja

2009-11-14T21:30:00.001+01:00

Tesko je shvatiti da ja nisam telo, vec da je telo moja situacija. Grubo receno, biti visok ili lep nije nesto sto covek jeste, vec situacija u kojoj je covek.

U trenutkuja imam slobodu, ali moja proslost je zauvek utvrdjena i moze se odrediti. U trenutku ja imam izbor, ali su u mojoj proslosti izbori vec doneti, i ja sam se ponasao na jedan nacin koji se da odrediti: kao neveran ili veran, kao zatvoren i miran ili otvoren i zivahan itd. Proslost je muzej mojih odluka i postupaka koje sam do sada doneo i ucinio. Ali proslost je takodje moja polazisna tacka u trenutku, jedna data cinjenica koju ne mogu promeniti, vec prema kojo se samo mogu odnositi.

Hans H. Grelan, Filozofija osecanja

Paolo Maurensig,Vukovlad

2009-11-03T14:38:00.003+01:00

Mediokriteti nastanjuju svet,- govorio je, postoje vojske osrednjih koji misle da mogu da se probiju laktajuci se, mediokriteti koji se mole, idu na kolenima nemajuci cak ni snage da podignu pogled prema onome ko im gospodari. Osrednji koji stvaraju karijere u politici jer se oslanjaju na citavu povorku mediokriteta, osrednji koji upadaju u drzavne kancelarije, mediokriteti koji se ne razlikuju medjusobno u toj vojsci zbog potpune posvecenosti podcinjavanju. Ti mediokriteti umisljaju da osrednji odredjuju sudbinu sveta; svako je ponosan na svoju jadnu ulogu. Na zvanicna pisma. General koji podpisuje naredbe za pokolj svojih ljudi, ucenik koji sara po zidu, kucna pomocnica koja na plocniku srece pogled bogatasa sto prolazi u svom automobilu....Svi ti mediokriteti veruju da su imali znacajnu ulogu u istoriskim dogadjajima....

Paolo Maurensig,Vukovlad

Sam Shepard, Posmatrajuci uspavanu ljubavnicu

2009-10-27T18:56:00.001+01:00

Posmatrajuci uspavanu ljubavnicu

Budim se
Ali samo
Napola

Izgledas kao moje djete
Disi
Bespomocna spavacice
Uplasena svojim snovima
Cijepanjem sna

Disem s tobom
Disi isto tako
Pogledaj kako je to biti ti
Dok spavas

Osjecam se poput detektiva
Koji uhodi
Tvoje uspavano tijelo

Nisam daleko od sna
Tvoj san se mijenja
Usne ti se pomicu

Govore mi
Rijecima koje nikada nisam cuo

Zatim dolazi ceznja
Koju ne razumijem

Jer izgleda kao da je osjecam prema tebi
Ali ti si ovdje
Sroga ne razumijem
Cemu ova ceznja

Grlim te u snu
Moja ruka se pomice zajedno sa tvojim disanjem
S njime se dize i pada

Za trenutak pomisljam na ubijanje
Miran
Ukocen

Ceznja me zbunjuje
Zelim tvoje snove u sebi
Zelim potisnuti tvoje snove
U sebe

Cim se svijetlo probije
I noc se pretvoti u dan
Zelim znati da cu umrijeti prije tebe
Zelim znati da cu umrijeti prije tebe
Vise nismo ljubavnici

Sam Shepard

Majkl Polan,National geographic

2009-10-25T21:03:00.001+01:00

Secam se kada sam prvi put prelistala National geographic-Srbija, neizmerno su mi se svidele fotografije i clanci koje sam samo letimicno pogledala.Jos iste veceri sam kupila taj broj, i procitala ga od prve do poslednje strane.Potrudila sam se da nabavim i sve brojeve koji su izasli pre toga i posle toga. Zarazila sam i Velikog Moljca. Danas sam procitalka clanak koji me odusevio i odmah sam resila da deo istog napisem i ovde...

Mi životinje ne cenimo biljke ni izdaleka dovoljno. Kada kolegu, čoveka, želimo da omalovažimo kao neefikasnog ili suvišnog, nazivamo ga „biljkom“. Za osobu koja je postala krajnje bespomoćna zato što je izgubila većinu osnovnih oruđa za snalaženje u životu, kažemo da „vegetira“. Pa ipak, biljke se, hvala na pitanju, sasvim lepo snalaze u životu, što su činile i milionima godina pre nego što smo im se mi pridružili. Istina, nedostaju im takve sposobnosti kao što su kretanje, upravljanje oruđima i vatrom, čudesa svesti i jezika. Za životinje kakve smo mi, to su oruđa za život koja smatramo „najnaprednijima“, što uopšte nije iznenađujuće, budući da su ona bila zvezde vodilje našeg dosadašnjeg evolutivnog razvoja. Ali, sledeći put kada padnete u iskušenje da ljudsku svest slavite kao vrhunac evolucije, zastanite da razmislite odakle vam ta ideja. Upravo iz ljudske svesti. I nije baš neki objektivan izvor.

Pa, hajde da slavimo i neke druge vrhunce evolucije, one koji bi uživali daleko veći publicitet kada bi, umesto nas, istoriju prirode pisale biljke. (Pretpostavljam da je dvonožac s prezimenom koje asocira na polen najpozvaniji za to.) Jer, dok smo mi usavršavali kretanje, svest i jezik, biljke su vredno radile na razvijanju sasvim drugačijeg paketa trikova, uzimajući u obzir osnovnu životnu činjenicu zajedničku svim biljkama: ukorenjenost. Kako da raširite okolo svoje gene kada ste zaglavljeni na jednom mestu? Postanete jako, jako dobri u stvarima kao što su biohemija, inženjering, dizajn i boje, kao i u veštini manipulisanja „višim“ bićima, životinjama primitivnijim od nas i nama samima. Tu posebno mislim na jednu od najvećih i najraznovrsnijih porodica biljaka cvetnica: 25.000 vrsta orhideja koje su, tokom oko 80 miliona proteklih godina, uspele da nasele šest kontinenata i praktično svako mogućno stanište na planeti, od pustinja zapadne Australije do tropskih šuma Centralne Amerike, od krova šume do podzemlja, od udaljenih vrhova mediteranskih planina do dnevnih soba, kancelarija i restorana širom sveta.

Majkl Polan,National geographic

Borislav Pekic,Besnilo

2009-10-23T21:44:00.001+02:00

Njegov concept je polazio od hipoteze da je priroda – multiuniverzum specijalnosti koji nam se prikazuje kao univerzum. Nesto sto sve tekuce funkcije harmonicno povezuje u opstu, bez obzira postoji li ona uopste, ili se sadrzi u samom funkcionisanju. Da li naime svet sa zivotom ima smisla ili smisao iscrpljuje. Svaka stvar, svaki stvor, svaka prirodna pojava, sve do zooloskih vrsta i botanickih fela ima sebi svojstvenu, strogo odredjenu i ogranicenu ulogu. Od svih atributa ogranicenost je primarna, jer najmanje jedna funkcija prirode, NJENA inteligencija, NJEN covek – inteligencija priroda prirodi, a covek je tek poseduje- tezi da polje svog funkcionisanja prosiri na tudje domene ili izmeni sustinu drugih funkcija prirode, kao kada bi robot sto ga je covek prema sebi napravio pregao da coveka preudesi prema sebi . Sve, od sunca do usamljenog zbuna u pustinji, od svemirskog vakuma do teze ili entropije, od virusa do coveka, ima specificnu ulogu u sistemima medjusobnog funkcionisanja, podrazumevajuci da je upravo zbog njega nuzno izumiranje nekih, kreiranje drugih, nestanak dinosaurusa, a pojava legionarskog virusa. U svojim knjigama definisao je vecinu bitnih funkcija solarnog sistema I dokazao njihovu slozenu medjuzavisnost. Ovakva priroda, drzao je, funkcionise besprekorno, ostvarujuci svrhu ma kakva da je, sve dok se uvazava princip specijalnosti, dok se ne narusi delikatna ravnoteza medju njima. Covek je fragment prirode a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarusene ravnoteze. Pojava coveka “ inteligencija prirode”, stvorenog da je stiti, situacija se menja.Covek se otima zakonu specijalnosti nastojeci da kao vrsta bude univerzalno funkcionalan. Medjutim taj prerogative, priroda prirodi, multiuniji specijalnosti. Time se o njoj izaziva globalan poremecaj. Priroda se opire, uzvraca napad, stiti svoju primordijalnu sustinu. Zato je dao primere u geoloskim, ekoloskim, meteoroloskim, bioloskim katastrofama. Na taj nacin, dakako, priroda nema sanse da sacuva i svoj solarni fragment I svoj humani fragment. Jedno ce propasti. Ili ce covek unistiti solarni sistem ili ce sam biti unisten. Jedina sansa prirode je u njenoj (covekovoj) inteligenciji u tome da inteligencija obavlja funkciju zastite svih ostalih funkcija u prirodi. Covek mora postati tek jedna specijalnost prirode.

Aerodrom je bio tvornica za proizvodnju ljudi, gigantska masina za preradu mesa, u koju su tunelima podzemne zeleznice, pokretnim stepenistima, autobusima I automobilima na sve otvore ubacivali zaprepascujuce kolicine zive ljudske sirovine, da bi se ova, vec istog minuta, vratila na druge otvore izmenjena izgleda, pola rase i kakvoce. Ma pod kojim imenom i izgovorom funkcionisalo sve je ovde sluzilo istom cilju – prefabrikaciji covecanstva. Jedino je ostalo neizvesno cemu sluzi cilj.

Borislav Pekic,Besnilo

Elizabet Abot,Istorija celibata

2009-10-21T21:14:00.001+02:00

Pre dve hiljade godina jedan obziran i posten stolar otkrio je da je mlada zena sa kojom je bio zarucen trudna. Nisu se njih dvoje suocili sa uobicajenom dilemom preterano zudnih mladih ljubavnika, koji bi u takvoj situaciji morali da pribegnu prevari da verecicim svinjske krvi simuliraju znake probusenog himena na besprekorno cistom lanenom carsavu svoje bracne postelje.Ta trudnoca najavljivala je veliku nevolju, bar za Mariju, buducu majku. Kako da tako nesto objasni Josifu, svom zarucniku, pa cak i samoj sebi? Uzasna istina glasila je da ona i Josif nikad nisu vodili ljubav.

Mnogi muskarci, verovatno vecina, reagovali bi srdito na takvu vrstu ponizenja. Zaruke su bile podjednako obavezujuce kao i brak, tako da i pored Marijine neprilike Josif nije mogao tek tako da je napusti. Mogli su da se razdvoje samo razvodom.

Mora da su Marija i Josif proveli mnogo vremena razgovarajuci. Mora da ga je marija molila, preklinjuci ga da joj veruje da ne zna kako se to dogodilo, da ga nikada nije prevarila sa drugim muskarcem. Josif mora da je tvrdio da niko ne moze sam da napravi bebu i da je tako nesto besmislica. Ipak, njen jad i suze mora da su ga dirnuli. Josif je odlucio da postupi uzviseno, te "namisli je tajno otpustiti", umesto da je izlozi patnji koja bi usledila posle odricanja od nje pred svedokom.

I dalje moren znacajem situacije u kojoj se nasao, Josif je zaspao razmatrajuci razne mogucnosti. Usnio je san i u njemu se andjeo Gospodnji pojavio pred njim i rekao mu " Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju za zenu svoju; jer ono sto se u njoj zacelo od Duha je Svetoga". Andjeo mu je cak otkrio i pol i ime deteta: bice to decak, kome je Josif trebalo da nadene ime Isus, sto je oblik imena Josua, a znaci "sa nama Bog". Pre nego sto se povukao iz Josifovog sna, andjeo je dodao da ce Isus " spasti narod svoj od grijrha njihovljevih".

U Josifovom snu, Marijina poricanja u potpunosti su potvrdjena. Kada se probudio, nesumljivo ushicen i potresen. Josif mora da je poverio svoja nocna otkrovenja zaprepascenoj Mariji, kojoj je neizmerno laknulo. Vise nije bilo ni govora o tome da ce je oterati. Umesto toga, Josif "uze zenu svoju", premda su se uzdrzvali od seksualnih odnosa, bar dok se dete nije rodilo.

Sve se odvijalo prema planu do poslednjih sati Marijime trudnoce. Zbogcarskog ukaza o masovnom popisu gradjana, Josif i njegova necesta morali su da otputuju u Vitlejem, grad Josifovih predaka, umesto da cekaju rodjenje bebekod kuce u Nazaretu. Da stvar bude jos gora, usled priliva pridoslica lokalna krcma bila je krcata, pa na kraju Josif nije mogao da pronadje bolji smestaj od stale. Tamo je Marija, medju iznenadjenim magarcima i drugim zivotinjama, rodila dete. Bilo je to kako je i predvideo prorok Isaija: "Eto, djevojka ce zaceti, i rodice sina, i nadjenuce mu ime Emanuil, sto ce reci: S nama Bog."

Prolazile su godine. Hristos je rastao i poceo da propoveda. Kada je napunio trideset tri godine i kada je postao radikalni populisa koga je establisment podrugljivo nazivao kraljem Jevreja, glavni svestenici, pisari i staresine okupili su se u palati prvosvestenika i skovali zaveru da ga ubiju. Ubistvo je trebalo da se dogodi odmah posle Pashe.

Zaverenici su imali i moc i novac. Podmitili su Hristovog sledbenika, Judu Iskariotskog, da prevari svog vodju, ponudivsi mu ogromnu sumu od trideset srebrnjaka.Ipak, nisu uspeli da iznenade Hrista. " Znate da ce za dva dana biti Pasha, i Sin Coveciji bice predan da se razapne", savetovao je svoje zasnute ucxenika, I jeste bio raspet, a njegove su muke bile dodatno otezane ponizavajucem krunom od trnja i nagoscu, jer su rimski vojnici s njega strgli odecu i zadrzali je u skladu s vojnicom tradicijom.

Hristos je napokon umro, ali nije zadugo ostao mrtav. Treceg dana njegovo je izmuceno telo ozivelo i kratko vreme on je opet hodao licem zemlje. Poslednje trenutke proveo je sa jedanaest svojih ucenika, posto se Juda Iskariotski obesi u napadu groznicavog pokajanja. "Idite, dakle, i naucite sve narode", nagovarao ih je Hristos, " krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". A potom se, dok su njegovi ucenici zapanjeno posmatrali, vozneo na nebo.

Taj Boziji sin, cija je majka bila devica, ziveo je i umro prozet misijom da osnuje novu religiju koja ce privuci preobracenike i iz koje je, naposletku, i nastalo hriccanstvo. Njegova smrt i cuda vezana uz njunaveli su najranije hriscane na zakljucak da je apokalipsa blizu. Zasto bi, kada je smak sveta blizu, stvarali decu? Bolje je ostati u celiblatu i usredsrediti se na duhovno prociscenje.

~

Posle mnogo utrosene hartije i mastila, oci su uspeli da izdvoje vinovnika odgovornog za gnusnu seksualnost covecanstva i s pakoscu su krivicu kolektivno pripisali Evi. U iscrtavanju njenog portreta posebno se istakao sveti Pavle sa svojim mizognijom. Polako se razvila teologija koja se bavila stanjem pre pada, a taj period odnosi se, naravno, na trenutak kada su Adam i Eva u Rajskom vrtu okusili slast jabuke koju im je Bog zabranio. I bas kao sto je Marija, Hristova majka, bila deifikovana i lisena putenosti, tako je i Eva postala sredisanja tacka ovozemaljskog greha.Osnovni zaplet hriscanske price o dve zene poceo je da se razvija.

Elizabet Abot,Istorija celibata

Zan d' Ormeson, Prica Jevrejina lutalice

2009-10-19T14:26:00.001+02:00

Shvatate li da sve propada, da se kamenje obrusava? Shvatate li da je uspomena vezana za nesto prolazno osudjena na propast? Shvatatate li das postoji nesto jace od zivota: smrt? Nesto jace od reci: tisina? Nesto jace od postojanja: ne postojanje? Ako zelite da se u svim sledecimvekovima, buducim pokoljenjima ocuva secanje na Alarina, predajte smrt smrti, tisinu tisini, postojanje ne postojanju. Kralj Alarih mora pocivati jedino u uduhu ljudi koji se nizu, kroz vreme, u masti koja se uvek ponovo radja iz sopstvenog pepela, i uspomeni na uspomenu.

Cinilo se pisao je da u sebi nosi uspomene, gorcinu i tajne mnogo strasnije od svih porazavajucih otkrica isteklih iz pera Bendzamina Konstana. Te tajne, ta gorcina, sve bolne uspomene, nagnale su skoro cetvrt veka njeno telo, a onda i duh, da trci po svetu. Ja sam trcao, bezao, hodao zajedno sa njom.

Mogu da zamislim vas dvoje- rekla je Marija, kako bezite od oluje. Vetar vam se zavlaci pod odecu. Geomovi udaraju. Prizor je jeziv. Stitite je svojim telom, aona se oslanja na vas, kao na nemackim gravirama iz doba renesanse.

To je skika svih vremena- rekao je Simon i svih zemalja. Natalija je morala da saceka pocetak vladavine Luja Filipa kako bi se najzad oslobodila uzasa ovog zivota. A ja, ja nosim u sebi mnogo vise uspomena, gorcine, tajni, moji su okovi tezi. I moracu da hodam do kraja.
- Do kraja?
- Do kraja- rekao je Simon- Do kraja istorije.

Zan d' Ormeson, Prica Jevrejina lutalice

Justejn Gorder, Sofijin svet

2009-10-16T18:07:00.001+02:00

Ali zivot i jeste i tuzan i svecan. Mi stizemo u jedan cudesan svet, u njemu se srecemo, pozdravljamo i delimo ga jedno vreme. A onda se odvojimo i nestanemo podjednako brzo i neshvatljivo kao sto smo i dosli.

Preci deo puta nije isto sto i promasiti put......

Justejn Gorder, Sofijin svet

Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

2009-10-15T19:10:00.001+02:00

...Ona nije mogla zene ni da smisli, mrzela ih je smatrajuci da su soj dostojan prezrenja, te da se moze prijateljevati jedino sa muskarcima; Zauzvrat zene su je mrzele istom snagom, premda iz obrnutih razloga, sto je Alehandru podsticalo samo na ravnodusnost punu prezira. Ali, zene su je zacelo mrzele ne prestajuci da se potajno dive egzoticnosti njene pojave, kako je to Martin oznacio. One egzoticnosti koja je ustvari bila paradoksalan nacin ispoljavanja njene argentinske prirode, s obzirom na to da se taj tip lica cesto susrece u zemljama Juzne Amerike, kada se boja i crte lica belaca nadju u spoju sa jagodicama i mongolastim ocima indijanskog tipa. Njene duboke i nespokojne oci, njena usta sa prezrivim izrazom, ta mesavina protivrecnih osecanja i strasti koji su se naslucivali u njenim crtama (mesavina teskobe i dosade, zestine i neke rasejanosti, gotovo divlje culnosti i izvesnog gadjenja zbog neceg posve opstog i dubokog), sve to je liku davalo nezaboravno obelezje.

Umetinicko delo je pokusaj, mozda i besmislen, da se u granicama jedne slike ili jedne knjige prikaze bezgranicna stvarnost. Jedan izbor. Ipak taj izbor je beskrajno tezak i uglavnom katastrofalan.

Ernesto Sabato, O junacima i grobovima

Borhes

2009-10-13T14:35:00.001+02:00

Ja sam jedini covek na Zemlji, a mozda

ne postoje ni Zemlja, ni ljudi.

Mozda me neki bog obmanjuje.

Mozda me neki bog osudio na vreme,

na taj dugi privid.

Sanjam mesec i svoje oci

kako ga gledaju.

Sanjao sam vece i jutro prvoga dana.

Sanjao sam Kartaginu i legije

kako je razaraju.

Sanjao sam Lukana.

Sanjao sam brdo Golgotu

i rimske krstove.

Sanjao sam geometriju.

Sanjao sam tacku, pravu, ravan

i zapreminu.

Sanjao sam zuto, crveno i plavo.

Sanjao sam kartu sveta, i crstva

i crninu u osvit dana.

Sanjao sam neizmerne boli.

Sanjao sam sumnju i sigurnost.

Sanjao sam jucerasnji dan.

Ali mozda za mene juce ne postoji,

Mozda nisam ni rodjen.

Ko zna, mozda sanjam da sam sanjao.

Borhes

G.G. Markes, Sto godina samoce

2009-10-12T22:59:00.001+02:00

....da se sete u bilo kom gradu se nalazili da je proslost jedna laz, da pamcenje nema povratka, da je svako staro prolece nepovratno i da je cak i najludja i uporna ljubav samo prolazna istina....

...Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

G.G. Markes, Sto godina samoce

Dzuli Enfild, Intimna istorija poljunca

2009-10-10T21:11:00.001+02:00

Svaki je poljubac obecanje hiljade novih poljubaca. Ljubimo se u svim godisnjim dobima, u svim generacijama i na svim kontinentima; usnama prinosimo fotografije, uvojke kose-sve setne uspomene na nama dragu osobu. Pucimo usne i saljemo oprostajne poljupce kroz vazduh, da lete poput Kupidonovih strelica.Osecamo ushicenje kada god usnama dotaknemo ono mesto na casi koje su predhodno milovale usne drage osobe. Ruzem ispisujemo grafite na zamagljenim ogledalima. Nismo mi samo sentimentalisti- ljubimo kockice pre bacanja, ljubimo amjlije za srecu, ljubimo se pod imelom; ljubimo i samo tlo pod nogama.

Dzuli Enfild, Intimna istorija poljunca
Jedan poljubac- hiljadu prica

Zak Prever, Adrijen

2009-10-07T21:21:00.001+02:00

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Zak Prever

Orhan Pamuk, Zovem se crveno

2009-10-06T09:03:00.001+02:00

Poezija i slika, boja i rec, one su sestre, to znas.

A sto se pravog razloga moje usamljenosti tice, to je sto nikako ne mogu da znam koje sam price deo. Trebalo je da budem deo jedne, ali ispadoh iz nje, kao sto list otpadne sa drveta.

Sreca i slikanje. Zeleo bih da moji dragi citaoci koji ce pokloniti paznju mojoj pripovesti i tuzi, srecu i slikanje zauvek zapamte kao ishodista mog sveta. Ovde sam ja svojevremeno bio veoma srecan , medju knjigama, perima i crtezima. Onda sam se zaljubio i bio prognan iz ovog raja.

Slika je rascvetavanje price bojama. Niko ne moze da zamisli sliku koja nema svoju pricu.

Orhan Pamuk, Zovem se crveno

Leonard Cohen, Divni gubitnici

2009-09-25T22:19:00.001+02:00

Umirem
jer ti nisi
umrla za mene
a svijet
te još uvijek voli

Pišem ovo jer znam
da su tvoji poljupci
rodjeni slijepi
za pjesme koje te dodiruju

Ne želim cilj
u tvom životu
želim da budem izgubljen medju
tvojim mislima
onako kao kada slušaš New York
dok toneš u san.

Što je svetac?
Što je svetac? Svetac je onaj ko je dosegnuo daleku ljudsku mogućnost. Nije moguće reći što ta mogućnost jeste. Mislim da ima neke veze s ljubavnom energijom. Posljedica susreta s tom energijom je izvedba neke vrste ravnoteže u haosu postojanja. Svetac ne razrješava taj haos; kad bi bilo tako, svijet bi se već odavno promijenio. Mislim da svetac ne razrješava taj haos čak ni za sama sebe jer postoji nešto oholo i ratoborno u ideji čovjeka koji uspostavlja red u svemiru. Ta je vrsta ravnoteže njegova slava. On svladava nanose kao odbjegla skija. Njegova je putanja milovanje brijega. Njegov je trag sniježni crtež u trenutku licnog sklada s vjetrom i stijenom. Nešto u njemu tako voli svijet da se podaje zakonima gravitacije i slučaja. Daleko od toga da leti s anđelima, on preciznošću seizmografske igle iscrtava stanje čvrstog krvavog krajolika. Njegova je kuća opasna i konačna, ali on je kod kuće u svijetu. On može voljeti obličja ljudskih bića, istančana i izopačena obličja srca. Dobro je među nama imati takve ljude, takva uravnotežujuća čudovišta ljubavi.

Divni gubitnici, 1966

Leonard Cohen